Našao sam jedan vrlo zanimljiv tekst koji je napisala koleginica, baš je opisala pravu sliku na terenu:
Rad na terenu – čipovanje i vakcinacija pasa
03 avgust 2010 god.
Većina ljubitelja i zaštitnika životinja, pa i oni koji se bave psima, ne znaju kako izgleda rad na terenu kada treba čipovati i vakcinisati pse. Ovaj posao rade terenski veterinari i veterinarski tehničari, uglavnom u malim gradovima i po selima.
To izgleda ovako:
Prilikom dolaska u dvorište, kada se dozovu vlasnici, ide objašnjenje: „Dobar dan, mi smo došli da vakcinišemo i čipujemo pse.“
Zatim vrlo često sledi različiti repertoar zamerki domaćina tipa „Prvo to uradite sa psima lutalicama, onda ćemo mi vakcinisati naše.“, pa do komentara tipa „Nemamo para.“ (bilo da imaju ili nemaju novca). Država pokriva samo cenu čipa do utroška starih zaliha, a ne plaća više cenu vakcine, niti utrošak goriva, kao ni rad veterinara i PDV – veterinari naplaćuju najmanju moguću cenu vakcinacije pasa. Često se dešava das neki od vlasnika pasa ne izmire svoj dug nakon što su im veterinari na veresiju odradili posao, i nisu ni zainteresovani da plate svoj dug.
U čestim slučajevima bude i verbalnih napada, pa čak i pretnji veterinarima! Često je takvim pretnjama i napadima izložena i veterinarska inspekcija kada krene na teren sa veterinarskim ekipama da kontroliše njihov rad. Najviše zamerki imaju i najviše napadaju upravo oni koji najviše izbacuju pse i mačke, a takvi rado potkazuju i komšije dok oni sami odbijaju da izvrše svoju zakonsku obavezu („Onaj tamo ima pet pasa – vidiš, ona tamo kuća.“).
Nakon nekog vremena, istrajnost veterinara i tehničara, pa i veterinarske inspekcije opada jer ne žele da se zameraju ljudima koje poznaju i uz koje žive u istim gradovima i selima. Tako problem čipovanja i vakcinacije pasa ostaje i dalje nerešen, a problem uličnih pasa počinje i završava se upravo kod vlasnika pasa! Vlasnici pasa su „alfa i omega“ problema uličnih pasa, tu je uzrok i rešenje problema napuštenih životinja. Bez strogog kažnjavanja nesavesnih vlasnika koji odbijaju da čipuju i vakcinišu svoje pse, problem napuštenih uličnih pasa nemoguće je rešiti!
Vlasnici pasa i mačaka masovno izbacuju te životinje po poljima, šumama, duž puteva, po selima, gradovima, a često ih odnesu u susedne ili dalje gradove da se ne mogu vratiti kući. Napuštena štenad stradaju zgražena po putevima... Od napuštenih lovačkih i drugih pasa po poljima i šumama formiraju se čopori koji uznemiravaju i ubijaju divlje životinje.
Kada se needukovanim i neodgovornim vlasnicima pasa i mačaka pomene kastracija životinja, mnogi od njih reaguju sa novim negodovanjem i verbalnim napadima... Redovna konstatacija takvih ljudi je da „životinje imaju više prava nego ljudi“, podrazumevajući u stvari uskraćivanjem njihovih „prava“ da biju, zlostavljaju i ubijaju njihove životinje, i da im uopšte rade šta im god padne na pamet... (Isti takav odnos imaju i zlostavljači žena i dece prema svojim žrtvama.)
Veterinari često po seoskim dvorištima viđaju podivljale pse kojima vlasnici ne mogu prići niti ih uhvatiti. Razlog tome su najčešće dva razloga: nisu ih dirali ni mazili kada su bili štenad, ili su ih pak tukli i oni su postali plašljivi, u strahu da će opet dobiti batine. Batina je još uvek „vaspitna metoda“ u Srbiji, bilo da se takav metod „vaspitanja“ primenjuje na životinjama ili deci... Podrazumeva se da takvo ponašanje kvari čitave generacije ljudi i životinja.
Sada ću opisati jedan od slučajeva iz veterinarske prakse, koji ilustruje naravi naših ljudi:
Veterinarska inspektorka nam je javila da odemo u jedno selo gde je pas ujeo i povredio devojčicu. Inspektorka je prvi put išla tamo sa nama.
Procedura je ovakva: kada pas ujede čoveka, po zakonu se posmatra deset dana – prvog, petog i desetog – i zatim se piše zapisnik o tome da li je ispoljio simptome besnila ili ne. Ovo je iz razloga što najveći broj pasa obolelih od besnila ispolji simptome ove opasne bolesti u prvih deset dana nakon što su ujeli nekoga, a pre toga još ne pokazuju promenu ponašanja i znake bolesti. Virus besnila se može naći u pljuvačci psa deset dana pre nego što pokaže simptome. Ako je pas bio negativan na bolest, čovek ne mora primiti serum i vakcinu protiv besnila, a ako je to lutalica i ne može se posmatrati a taj teren je zaražen besnilom, ujedeni mora primiti serum i vakcinu u više navrata – a ona ume biti bolna prilikom davanja, sa mogućom burnijom reakcijom.
Situacija na dotičnom mestu bila je sledeća: stariji čovek živi sam, a u posetu su došli njegov sin, snaja i unuke, koje njegov pas nedovoljno poznaje. Pas je vezan na lancu, odakle se otrgao dok su ga hranili i napao je devojčicu od oko 14 godina, koja je stajala na nekih pet metara od njega. Žestoko ju je napao i otkinuo deo kože i mišića sa lista jedne noge. Ona sada ima nekoliko šavova na tom mestu, sa psihičkom traumom zbog tog događaja i sa mogućim ružnim ožiljkom. Pas nije čipovan i vakcinisan – iz nekog razloga to nije odrađeno, možda su baš u tom domaćinstvu odbili to da učine.
Međutim, postoji i naličje svega. Sin tog starijeg čoveka živi u Nemačkoj, ali se ponaša tako da ga se i sopstveni otac stidi – nasilan je, govori i čini stvari koje ne priliče nekome ni u Srbiji, a još manje nekome ko kaže da dvadeset godina živi u inostranstvu. Verbalno je napadao i vređao veterinarku, tehničara i inspektorku. Na kraju je odbio da plati minimum troškova za utrošak goriva za dolazak veterinarske ekipe, koja mora da proprati slučaj da bi njihov zapisnik dobili lekari i inspekcija.
Po onome što je sledilo i prilikom narednih dolazaka, bilo je očigledno da je taj mlađi čovek nasilno prilazio psu iako ga on ne poznaje dobro zbog njegovog dugog boravka u inostranstvu, i vrlo verovatno ga je tukao. Iz nekog razloga pas reaguje agresivno na njega, a agresija kod pasa povezana je sa strahom i samoodbranom.
Povrh svega toga, otac tog čoveka je nedavno slomio nogu i nakon korišćenja invalidskih kolica, sada polako ide na štakama. Problem mu je da svakodnevno hrani psa i pomagali bi mu susedi u tome da se sada ne plaše psa. Ali još veći problem je što sada sin i snaja tog starog čoveka uporno navaljuju da se on reši psa jer ne žele više da ga vide u dvorištu nakon incidenta. Žele da ga se reše po svaku cenu, pa i da ga puste negde (da postane pas lutalica), iako čovek želi da ga zadrži jer je to njegov pas, njegov drug u samoći i njega pas prihvata bez problema.
Nakon još jednog stresnog dolaska na tu adresu, istoga dana zove me inspektorka i zabezeknuto priča šta se desilo. Zvala je snaja tog starijeg čoveka na telefon kojeg koristi više inspekcijskih službi (pa i komunalna inspekcija) i, očigledno misleći da je dobila šintersku službu a ne predstavljajući se i ne pitajući koga je dobila na telefon (što je osnov kulture ponašanja), odmah kaže „Momentalno dođite i nosite tog psa!“. Inspektorka joj je odgovorila da to ne može tako, da se pas mora prvo čipovati i vakcinisati, i da potom nađu nekoga kome će ga pokloniti. Zatim je ta žena inspektorku oterala u p. m. i zalupila slušalicu!
Ovo je samo jedan od mnogobrojnih primera onoga što se može nazvati bolesnim mentalitetom pojedinaca u ovom društvu – a takvih je, nažalost, poprilično. Moj lični stav je da je sa takvim ljudima nemoguće trajno rešiti problem napuštenih pasa i mačaka, nasilja nad životinjama i svih ostalih velikih problema u ovom društvu... a nasilje ne bira žrtve, samo su nasilnici isti.
* * *
Moram dodati još jednu bolnu činjenicu: većinu veterinarskih inspektora, pa i samih veterinara, ne zanima mnogo dobrobit životinja – a veterinarskoj inspekciji “nije prioritet” (citiram reči jedne inspektorke) primena Zakona o dobrobiti životinja!
Dodajem i nešto što sam nedavno saznala: po selima je vrlo uobičajena praksa da seljaci pse kojih žele da se reše, za vreme dok traju usevi povrća i voća koje žele da zaštite od lopova (plodove biljaka, opremu za zalivanje i drugo), na njivama - u groznim uslovima - vezuju ih da to čuvaju. Kada oberu usev, puštaju te pse...
Tokom akcije vakcinacije pasa, čula sam na par mesta izjavu vlasnika kako neće da vakcininišu psa "jer će biti na njivi". Pokušavala sam ih ubediti da vakcinišu i te pse, ali bezuspešno. Najveći broj njih ni ne prijavljuju da imaju takve pse po njivama, voćnjacima i povrtnjacima, a veterinari ne mogu ići po njivama i tražiti koji je čiji pas - i ako bismo ih našli, seljaci lažu da pas nije njihov (lažu i za one po dvorištima)...
Tako, na primer, u nekim većim selima, svake godine seljaci puste bar oko 1000 pasa, koje potom ubijaju horde lovaca... i tako svake godine! Naredne godine nabave novo kuče, i opet sve iz početka...
Problem napuštenih pasa u Srbiji je nemoguće trajno rešiti sa ovakvim, nesvesnim i neodgovornim ljudima!
Izvor
dzzdjurdjevo.com/index.php?option=com_co...ion&id=25&Itemid=121 
