Virusni arteritis konja

Virusni arteritis konja (Arteritis equi, Equine viral arteritis - EVA) je akutno oboljenje koje se karakteriše povišenom telesnom temperaturom, kataralnim zapaljenjem sluzokoža respiratornog i digestivnog trakta, promenama na vaskularnom sistemu u vidu degenarcija i nekroza (arteritis), ikterusom, kolikama i karakterističnim edemima na kapcima, grudima i nogama.

Uzročnik bolesti je virus prvobitno svrstan u familiju Togaviridae. Na osnovu najnovijih podataka o organizaciji genoma i sličnosti sa koronavirusima i torovirusima, ovaj virus je svrstan u familiju Coronaviridae rod Arterivirus. Virus se dobro umnožava na kulturama tkiva bubrega konja, majmuna, hrčka, kunića i dr., uz stvaranje citopatogenog efekta u vremenu od 6 dana. Može se identifikovati serum-neutralizacionim testom, reakcijom vezivanja komplementa i redukcijom plakova specifičnim serumima. U inficiranom organizmu provocira sintezu komplement vezujućih i neutralizujućih antitela koja traju više godina.

Virusni arteritis konja prvi put je opisan na jednoj ergeli u SAD kao oboljenje koje dovodi do abortusa ždrebnih kobila i koje se, za razliku od rinopneumonitisa, karakteriše većim morbiditetom i kompleksnijom kliničkom slikom. Nekoliko godina kasnije izolovan je virus iz fetusa pobačenog ploda, zatim opisano nekoliko epizootija u kojima je podrobno prikazana patogeneza i klinička slika ovog oboljenja. Ime je inače dobilo na osnovu specifičnih patohistoloških promena u krvnim sudovima. Bolest se veoma brzo širi, tako da je svega nekoliko godina kasnije serološkim testovima prisustvo virusa zabeleženo i u više evropskih zemalja. U Srbiji virusni arteritis je tek nedavno dokazan srrološki (nije opisan ni jedan klinički slučaj) iako je u više navrata ranije postojala ozbiljna sumnja u njegovo prisustvo.

Izvor zaraze su bolesne i latentno inficirane životinje, zatim pobačeni fetusi. Naročitu opasnost predstavljaju zaraženi pastuvi. Bolest se prenosi kontaktom, aerogeno i polnim putem, spermom inficiranog pastuva, pri čemu je respiratorni put najčešći. Po ulasku u organizam (sluzokože nosa, konjunktiva, usta, vagine) virus se umnožava u retikuloendotelnim ćelijama pluća i regionalnim limfnim čvorovima, odakle dospeva u cirkulaciju tako da se četvrtog dana već može naći u zidovima sitnih arterija (mišićni sloj) po celom telu. Iz inficiranog organizma izlučuje se sekretom iz nosa, pljuvačkom, suzama, fecesom, urinom i spermom.

Inkubacija iznosi 3-14 dana, u proseku oko 7 dana. Kao prvi znak bolesti javlja se povišenje telesne temperature, do 41,0°C, koja je prisutna tokom narednih 5-9 dana. Ubrzo zatim može se uočiti serozni iscedak iz nosa, suzenje, otok kapaka, kašalj i otežano disanje. Ne retko se javljaju i kolike, dijareja, čak i ataksija, otoci glave, ikterus, edemi na nogama, abdomenu, prepucijumu i skrotumu... Oboljenje se može javiti i sa blagim kliničkim tokom, kada se uočava samo konjunktivitis, otok očnih kapaka, suzenje, fotofobija (pink eye). Pobačaj se javlja pred kraj febrilnog stadijuma ili u ranoj fazi oporavka, što je diferencijalno-dijagnostički važno u odnosu na herpesvirusni pobačaj.

Oporavak obolele životinje zavisi od težine bolesti, pri čemu životinja obično ozdravi za 14 dana. Morbiditet se kreće u granicama od 50-74%, naročito u situacijama kada se veći broj životinja drži u bliskom kontaktu, pri čemu može da pobaci od 50-70% ždrebnih kobila. Uginuća su najveća u početku epizootije i obično retko prelaze 30%. Uzrok smrti nije razjašnjen, iako se, prema nekim autorima, smatra da nastaje kao posledica ozbiljnog disbalansa tečnosti i elektrolita.

Iako se virusni arteritis smatra teškim oboljenjem, poslednjih godina ima sve više informacija o izuzetno velikom broju latentno inficiranih životinja koje ne ispoljavaju nikakve kliničke simptome bolesti i koje mogu biti značajni izvori zaraze. U tom pogledu naročito su opasni priplodni pastuvi. Patomorfološke promene su izražene u vidu edema pluća, medijastinalnog tkiva i pleure, krvarenja po serozama, slezini, degeneracije jetre i bubrega, kataralnog enteritisa, kataralno-nekrotičnog kolitisa i tiflitisa. Nastale promene su posledica procesa na arterijama. Kod pobačenih plodova zapažaju se promene u vidu hemoragija, edema, tromboze i infarkta, ili su oni zahvaćeni truležnim promenama. Patohistološke promene su lokalizovane prvenstveno u mišićnom sloju malih arterija u vidu malih nekrotičnih žarišta. Adventicija je edematozna i, kao i medija, infiltrirana limfocitima.

Tačna dijagnoza se postavlja laboratorijski, izolovanjem virusa, zatim serološki, s obzirom da je klinički i epizootiološki vrlo teško odrediti uzrok oboljenja. U diferencijalnoj dijagnostici treba klinički i laboratorijski isključiti rinopneumonitis, leptospirozu, infektivnu anemiju kopitara i dr.

Terapija virusnog arteritisa je simptomatska, s obzirom da je etiološka terapija nepoznata. Mnogo je važnija profilaksa, koja obuhvata obavezno karantiniranje novih grla, serološku kontrolu priplodnih pastuva i izdvajanje obolelih od zdravih jedinki. Mere zabrane skidaju se sa zaraženog zapata nakon 4-6 nedelja od poslednjeg pozitivnog slučaja. Imunoprofilaksa takođe dolazi u obzir, tokom poslednjih desetak godina proizvedeno je više komercijalnih vakcina koje se koriste u zemljama sa visokim brojem inficiranih životinja. Imunitet je solidan i dugo traje, po nekima čak doživotno.

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA