(lat. Erysipelas suum, Rhussiopathia susis)

 

Crveni vetar je akutna zarazna bolest, najčešće mladih svinja starosti 5 – 12 meseci. Bolest se sporadično javlja i kod ostalih vrsta životinja kao i kod čoveka (zoonoza) i česta je profesionalna bolest mesara i veterinara. Bolest je najteža za svinje, a zatim za ostale vrste. Oboljenje se može javiti sporadično kod jaganjaca, teladi, ptica (ćurke, fazani).

Crveni vetar je jedna od najpoznatijih zaraznih bolesti i gotovo da nema seoskog dvorišta gde barem jednom nije neka svinja obolela od ove bolesti. Bolest se manifestuje visokom temperaturom, septikemijom, crvenilom kože, urtikarijama na koži, a u hroničnom toku se javlja endokarditis, artritis i nekroza kože.

 

 

 

Etiologija

 

Uzročnik crvenog vetra je Erysipelotrix rhusiopathiae (E.insidiosa), mali gram-pozitivan , polimorfan filamentozan štapić, nepokretan, često u kratkim lancima, pripada grupi kriofilnih bakterija (raste na 4°C). Na mikroskopskom preparatu se zapažaju štapići u vidu dugih ili pojedinačnih lanaca. Rastu na uobičajenim podlogama: krvni agar, hranljivi agar, bujon. Preferira podloge sa dodatkom krvi ili krvnog seruma – krvni agar. Kolonije su male, sitne i podsećaju na kapi rose, ne konfluiraju, stvaraju neznatnu zonu α hemolize. Erysipelothrix rhusiopathiae, veoma je proširen u prirodi i nalazi se svuda gde su raspadni produkti živih materija (organske supstance). Ima ga u zemljištu (distrikti), vodi, u sluzi na površini riba i školjki. Uzročnik se nalazi na tonzilama svinja kao uslovno patogen mikroorganizam i pod odredjenim uslovima može dovesti do endogene infekcije. Veoma je otporan u spoljašnjoj sredini: u lešu može prživeti 280 dana, na suncu 12 dana, u  osušenom i osoljenom mesu 4 meseca.

 

Epizootiologija

 

Oboljenje je rasprostranjeno širom sveta, a najčešće se javlja u letnjim periodima. Neki naučnici ga ubrajaju u bolesti tla. Najvažniji izvor zaraze su obolele svinje, ćurke, ovce, svinjsko meso ili zdrave kliconoše, ribe i školjke, odnosno njihova inficirana sluz, sekreti i ekskreti obolelih i kliconoša, urin i feces, kontaminirana hrana,voda itd. Ulazna vrata infekcije su digestivni trakt, povredjena koža i sluzokoža, konjuktive. Bolest se javlja u zavisnosti od virulencije uzročnika, otpornosti organizma, prisustva stresa i u zavisnosti od drugih nespecifičnih faktora koji igraju veoma važnu ulogu u nastanku crvenog vetra kao što su velike vrućine, nagle temperaturne promene, svaka promena hrane, stres tokom transporta itd. Iako vrbanac ubrajamo u zarazne bolesti, ne radi se o kontagioznoj zarazi, što znači da ukoliko oboli jedna svinja u uzgoju, ostale svinje mogu i ne moraju oboleti. Sporadični slučajevi oboljenja su uglavnom vezani za endogene infekcije, a širenje bolesti na većem broju životinja vezano je za egzogene infekcije. Infekcija može biti endogena (ako oboljenje izaziva uzročnik koji se nalazi na tonzilama kao uslovno patogen) ili egzogena (ako uzročnik dospe iz spoljašnje sredine u organizam). Da bi nastala endogena infekcija potrebno je da opadne opšta otpornost organizma kako bi se uzročnik aktivirao.

 

Patogeneza

 

Kada dospe u krvotok, uzročnik se razmnožava i dovodi do septikemije pa se javlja visoka temperatura. Uzročnik dovodi do oštećenja  i proširenja kapilara što se manifestuje crvenilom odn. lokalnom hiperemijom kože. Kod otpornijih životinja septikemija brzo prodje i uzročnici se nastane u urtikarijama. Ozdravljenje može da bude prividno kada se uzročnici nastane u srčanim zaliscima i zglobovima (kod hroničnog vrbanca).

 

Klinička slika

 

Inkubacija crvenog vetra kod egzogene infekcije prosečno iznosi 3 -4 dana, a kod endogenih infekcija dužina inkubacije zavisi od dejstva nespecifičnih faktora. Bolest protiče u perakutnom, akutnom, subakutnom ili hroničnom toku. Akutni tok bolesti je najčešći.
Perakutni tok bolesti se retko javlja i nastaje u početku epizotije bolest. To je apoplektički oblik koji brzo završi uginućem bez predhodnih simptoma bolesti.
Akutni tok je najčešći oblik bolesti. Nastupa naglo, životinja normalno jede ujutro, a uveče već odbija hranu. Javlja se poremećaj opšteg stanja organizma  sa septikemijom i visokom temperaturom. Temperatura naglo raste i iznosi oko 42°C, zadržava se 1 – 2 dana, a zatim pred smrt naglo pada. Letalitet je visok u akutnom toku ako se bolest ne leči. Životinja skiči i trči u krug dok ne malaksa, zatim pada, zavlači se i mirno leži, nema apetit. Konjuktive su zacrvenjene, sa malo iscetka, krmeljive. Može se javiti opstipacija i vomitus. Drugi dan bolesti ili pred smrt javlja se veoma bitan simptom bolesti, a to je crvenilo kože u vidu crvenih pega (eritrem) na koži ušiju, njuške, vrata, grudi, butinama, nogama. Pod pritiskom pege izblede. Ako bolest ima nešto brži tok pege će se javiti tek pred smrt ili se neće ni pojaviti. Pred uginuće životinja zanosi zadnji deo tela, kašlje i otežano diše. Ako se ne primeni terapija, životinja ugine za 3-4 dana bolesti.

Subakutni tok je urtikarični oblik, lakši oblik bolesti koji često završi ozdravljenjem. Ovaj oblik može da predje u hroničan ili da se vrati septikemija i da završi uginućem.Bolest je lakšeg toka , a temperatura iznosi 40-42°C.
Na grudima, ledjima, vratu i spoljašnjoj strani butina javljaju se oštro ograničeni okrugli, češće romboidni otoci, odignuti od površine kože 2 mm, tamno crvene ili tamno ljubičaste boje. Na njihovoj površini  mogu  se javiti mehurići koji se sasuše u kraste. Koža na tim mestima može da nekrotizuje i da otpadne.
U novije vrijeme se kao rezultat prilagođavanja uzročnika javlja i tzv. beli vrbanac, kojeg karakteriše klinička slika bez pojave urtikarija.
Hronični tok nastaje nakon preboljenja akutnog (što je retko) ili subakutnog toka. Manifestuje se u vidu difuzne nekroze kože, verukoznog endokarditisa i zapaljenjem zglobova. Telesna temperatura je normalna.Difuzna nekroza kože je najređi oblik. Na mestima nekroze koža otpada i nastaju ožiljci.  Endokarditis se javlja nakon 6-12 nedelja. Životinja nevesela, teško diše, zauzima pseći stav, srce ubrzano radi i čuju se endokardijalni šumovi. Životinja mršavi i po koži se javljaju ekcemi. Životinja ugine posle 2-3 nedelje bolesti. Retki slučajevi su da životinja preboli. Zapaljenje zglobova može nastati istovremeno sa endokarditisom ili samostalno. Zglobovi hramlju, oteknu, bolni na palpaciju, topli. Životinja zbog bola ne ustaje da jede. Hod je ukočen i na vrhovima prstiju. Promene su najčešće na karpalnim i tarzalnim zglobovima.

 

POGLEDAJ VIDEO

 

Patomorfološki nalaz

 

U perakutnom toku nema značajnih promena. Kod akutnog toka na želucu i crevima se nalaze krvarenja, hiperemija i zadebljanja. Promene se nalaze na fundusnom delu želuca i Pejerovim pločama creva. Na krajnicima i ždrelu promene su u vidu katara. Jetra je uvećana, crveno crne boje, puna krvi. Bubrezi crveno crne boje, sa tačkastim krvarenjima. Pluća su puna krvi i edematozna sa sitnim krvarenjima. Slezina je uvećana sa mekom pulpom.  Limfni čvorovi su natečeni, sivo žućkaste boje, hiperemični i sa sitnim krvarenjima. Na endokardu se nalaze petehijalna krvarenja. Krv se sporo gruša. Kod hroničnog toka bolesti nalazi se verukozni endokarditis sa promenama na srčanim zaliscima većinom lokalizovan na bikuspidalnim valvulama, ređe na polumesečastim zaliscima aorte. Zapaljenje zglobova karakteriše se seroznim ili serofibroznim eksudatom.

 

Dijagnoza

 

Postavlja se na osnovu epizootioloških podataka (pojava bolesti u određenim regionima, oboljevaju mlađe svinje, bolest se javlja leti), kliničke slike, patomorfološkog nalaza i laboratorijske dijagnoze.
Laboratorijska dijagnostika: mikroskopski preparat, kultura, serološke reakcije (RVK i aglutinacija)  i biološki ogled na mišu ili golubu.
U akutnom toku bolesti uzročnik se dokazuje iz krvi na hemokulturi. Uzročnik može da se izoluje iz bubrega i slezine uginulih.
Biološki ogled: Golub je pogodniji za biološki ogled od miša  jer kod miša može biti prisutan E. Muriseptica. Aplikacija se vrši u pektoralnu muskulaturu goluba. Golub ugine za 2-3 dana, a simptomi su paraliza nogu, dispnoja, konjuktivitis, hemoragična masa u mišićima na mestu aplikacije, povećana slezina i dr.

 

Diferencijalna dijagnoza

 

Klasična kuga svinja (kod nje temperatura raste postepeno i ne prelazi 42°C), salmoneloza i pastereloza (retko se javlja kao septikemija).

 

Terapija

 

Crveni vetar se  leči sa 100% uspešnosti ako se počne na vreme, dok se kod hroničnog toka bolesti terapija ne sprovodi. U kauzalnoj terapiji se koristi penicilin koji je lek izbora. U terapiji se mogu koristiti i eritromicin, klindamicin, azitromicin i cefalosporini.  Takođe postoji i hiperimuni serum koji može da se koristi u terapiji. Kao simptomatska terapija mogu se davati analeptici, vitamini i minerali.

 

Profilaksa

 

Pošto se ovo oboljenje često javlja zbog dejstva nespecifičnih faktora, potrebno je da se životinji obezbede što bolji uslovi života i ishrane i da se sprovode odgovarajuće zoosanitarne mere. Svinja obolela od vrbanca ne sme se  klati, jer prilikom klanja i obrade uzročnik u velikim količinama kontaminira okolinu, a ljudi u dodiru s krvlju i mesom također mogu oboleti.
Vakcinacija se sprovodi adsorbat, lizat ili atenuisanim živim vakcinama. Upotreba živih vakcina je zabranjena u nekim zemljama jer pasažom kroz prijemčljiv organizam uzročnik može pojačati virulenciju. Vakcina se daje najranije 45. dana starosti, a buster doza za 2 – 4 nedelje. Mogu se vakcinisati nazimice i krmače u cilju zaštite prasadi od septikemičnog oblika crvenog vetra. Ako u zapatima ima crvenog vetra , prasad se mogu tretirati serumom u prvoj nedelji života.

 

Piše: dr vet. med. Miroslav Radić

 

Literatura:

 

Đukić B., Aleksić.V.Z.,(2001): Sudska veterinarska medicina-bolesti i mane životinja,Beograd,2001.

Trumić P., Zaraze domaćih životinja, II specijalni deo, Beograd 1962.

 

Izvori sa interneta:

 

http://www.stetoskop.info/search.php?x=0&y=0&data[search]=crveni+vetar