Leptospiroza je akutna, subakutna, ređe hronična bolest mnogih vrsta domaćih i divljih  životinja. Od leptospiroze može da oboli i čovek pa se oboljenje ubraja u zoonoze. Leptospiroza se karakteriše septikemijom, hemolitičkom anemijom, žuticom, pobačajima, intersticijalnim nefritisom i pojavom krvave mokraće. Kod krava i ovaca može uyrokovati mastitis, a kod konja mesečno slepilo. Oboljenje često protiče klinički inaparentno.

 

Etiologija

 

Uzročnici leptospiroze su spiralne bakterije iz porodice Leptospiraceae i  roda Leptospira. U rodu Leptospira nalazi se 17 genomskih vrsta, od toga 10 patogenih. Trenutno ima preko 200 serotipova leptospira svrstanih u 24 serološke grupe. Različiti sojevi istog serotipa mogu pripadati različitoj genomskoj vrsti.

 

 

 

 

 

U patogene leptospire ubrajamo :

Leptospira interrogans sensu stricto

Leptospira kirschneri

Leptospira noguchii

Leptospira alexanderi

Leptospira weilii

Leptospira inadai

Leptospira borgpetersenii

Leptospira santarosai

Leptospira fainei

Leptospira meyeri

Saprofitske leptospire su:

Leptospira biflexa

Leptospira parva i

Leptospira wolbachii.

Podela leptospira na serotipove značajnija je s epizootiološkog stanovišta od podele na genomske vrste. Najznačajniji serotipovi koji izazivaju oboljenja kod životinja su:

L.pomona

L.hardjo

L.gripotyphosa

L.sejroe

L.tarassovi

L.canicola

L.icterohaemorrhagiae i

L.saxkoebing

 

Leptospire  se medjusobno razlikuju po patogenosti prema raznim vrstama životinja i imunološki, što znači ako se preboli jedan serotip leptospiroze ne stiče se imunitet prema drugim serotipovima. Leptospire su tanke, veoma pokretne spiralne bakterije sa velikim brojem sitnih spirala. Pomoću flagela u tečnim podlogama se vrlo dobro kreću, vrteći se u krug u svim pravcima. Na živom preparatu (bubrezi), mogu se videti pomoću mikroskopa u tamnom polju. Pod mikroskopom mogu biti vidljive negativnim bojenjem (kontrastom) takozvani tuš preparat.
Mogu da se dokažu bojenjem u tkivima  impregnacijom solima srebra prema Levaditiju ili IF. Leptospire se teško boje  po Gimzi i po Gramu. Gram negativne su bakterije. Leptospire su aerobne i mikroaerofilne bakterije. Za uzgoj zahtevaju posebne tečne i čvrste podloge. Patogeni sojevi rastu na Korthof tečnoj podlozi koja sadrži serum kunića, pufere, soli i pepton. U novije vreme je razvijena podloga EJMH kojoj se dodaje bovini serum albumin, polisorbat, vitamini B1 i B12 i neke masne kiseline.
Leptospire se mogu razmnožavati i u spoljnoj sredini. Za svoje razmnožavanje traže slabo alkalni stepen kiselosti, optimalanu temperaturu oko 20 ° C i organske materije u raspadanju, a te uslove nalaze u stajaćim vodama, močvarama i barama.
Biohemijske osobine leptospira: katalaza pozitivne, oksidaza pozitivne, ureaza pozitivne ili negativne.
Leptospire su neotporne na isušivanje. Preživljavanje u spoljašnjoj sredini zavisi od vlage, ph i temperature. Odgovara im vlažna, topla i alkalna sredina. Nekoliko meseci mogu da prežive u vlažnoj sredini sa odgovarajućim ph i temperaturom.

 

Epizootiologija

 

Izvor zaraze predstavljaju obolele životinje, rekonvalescenti  i životinje koje su prebolele leptospirozu jer se leptospire mogu mesecima izlučivati iz mokraće nakon prestanka oboljenja. Najveću opasnost predstavljaju nehigijenski i neuređeni bunari, kada se zagade leptospirama. U takvim slučajevima zaraza se eksplozivno širi na sve životinje koje se napajaju iz takvih bunara. Značajan izvor infekcije su glodari koji urinom inficiraju vodu, hranu , zemljište i mogu biti doživotni nosioci uzročnika. Razne divlje životinje mogu biti rezervoari infekcije: voluharice, šakal, lisice, slepi miš i dr.
Osim urinom, leptospire se mogu izlučivati i mlekom, placentarnim materijalom i abortiranim fetusima i spermom. Epizotije oboljenja se mogu javiti u nehigijenskim uslovima i velikoj gustini prijemčljive populacije (farme). U ekstenzivnom načinu uzgoja oboljenje se javlja u proleće i jesen, kada su najpovoljniji uslovi spoljasnje sredine za leptospire. Epizotije se mogu javiti kada su kišne sezone i povećana gustina glodara.
Pacov je rezervoar za L. icterohaemorrhagiae i izlučuje bakterije u velikom broju urinom u spoljašnju sredinu. Svinja i poljski miš su primarni domaćini za L. pomona, a sekundarni domaćini su goveče, voluharice, kućnog miša i rogatu divljač. Svinja je takođe primarni domaćin za L.terassovi, a sekundarni domaćini su lisica, rakun, tvor, jelen, miš, čaplja, oposum. Poljski miš i zamorac su primarni domaćini za L.grippotyphosa, a sekundarni domaćini su goveče, svinja i dr. Pas i šakal su prirodni domaćini za L.canicola, a sekundarni domaćini su svinja i pacov. Iako kod nekih tipova leptospire postoji specifičnost za vrstu,to se ne može smatrati nepromenljivom konstantom. Ukoliko je životinja primarni domaćin za neku vrstu leptospire, oboljenje je najčešće hroničnog toka ili inaparentno, a životinja je dugotrajan kliconoša. S druge strane, za infekciju vrste sekundarnog (slučajnog) domaćina, potrebna je velika infektivna doza da bi došlo do infekcije, a simptomi bolesti su veoma izraženi i bolest protiče u akutnom toku dok je period kliconoštva u ovom slučaju kratak. U akutnom i subakutnom toku bolesti je visok procenat letaliteta i krece se od 50 do 70 %.
Leptospiroza je  profesionalno oboljenje osoba koje su izložene zaraženoj vodi zbog prirode svog posla (farmeri, rudari, ribari, veterinari, vojnici, radnici u klanicama, radnici na pirinčanim poljima) ili rekreativcima (kupačima, kamperima i sportistima). Obolijevaju osobe koje su izložene površinskim, mirnim stajaćim vodama (bare, jezera, mirni rukavci rijeka, kanali, potoci) zaraženim urinom domaćih i divljih životinja. Uzročnik može da dospe u organizam kroz neoštećenu sluzokožu usta, genitalija i konjuktiva i preko oštećene kože. Redje, uzročnik može u organizam da dospe mesom zaraženih životinja.

 

Patogeneza

 

Promene na bubregu

Nakon ulaska u organizam za nekoliko dana veliki broj leptospira nalazi se u krvi i razmnožava se, a zatim dospevaju i u organe (bubrezi, jetra ,mozak,slezina). Septikemija traje najviše 8 dana i za to vreme se leptospire razmnožavaju u krvi i organima. Nakon 8 dana se pojave antitela koja unište leptospire u krvi, a one koje prežive, lokalizuju se u bubrezima. Leptospire luče toksine kao što su hemolizin i LPS – endotoksin. Toksini oštećuju eritrocite, krvne sudove i hepatocite pa dolazi do anemije, hemoglobinurije, hemolitičkog i hepatogenog ikterusa i na kraju do pada pritiska i kolapsa.
Ako leptospire prodru u gravidni uterus dolazi do septikemije i uginuća fetusa. Infekcija placente u poslednjoj trecini graviditeta može dovesti do stvaranja imuniteta fetusa pa plod može da preživi.
Stepen oštećenja unutrašnjih organa zavisi od virulencije serovarijeteta i prijemčljivosti životinje za određeni serovarijetet leptospira. Leptospire kolonizuju bubrege većine inficiranih životinja, a umnožavaju se i zadržavaju u epitelu tubula bubrega, čak i u prisutnosti serum-neutralizacionih antitela. Akutno oštećenje funkcije bubrega može rezultirati pojačanom glomerularnom filtracijom zbog bubrenja i smanjenja punjenja bubrega (renalne perfuzije). U životinja s adekvatnom funkcijom bubrega ostatak će se tkiva oporaviti. U jako oštećenim bubrezima usprkos kliničkom poboljšanju patološke promene u njima će se zadržati. Kod životinja domaćina, a koje su ujedno i rezervoari leptospira, kolonizacija bubrega  će biti dugotrajna, a leptospire će se izlučivati mokraćom (leptospirurija). Jetra je drugi važan parenhimski organ koji je oštećen tokom leptospiremije. Kao posledica oštećenja jetre nastaje hepatogeni ikterus i on se javlja kod pasa i čoveka. Jačina ikterusa zavisiće od stepena nekroze jetrinog tkiva. Posledica infekcije L. grippothyphosa u pasa je hronični aktivni hepatitis,koji dovodi do fibroze jetre i zatajenja funkcije jetre.
Kod goveda ikterus i hemoglobinurija nastaju zbog dejstva hemolitičkog toksina koji je specifican za L.pomona.
Najvirulentnija je L.icterohaemorrhagiae koja kod ljudi uzrokuje Vajlovu bolest, a takođe je patogena i za neke životinje.

 

 

 

Klinička slika

 

Goveda :

 

Leptospirozu goveda mogu izazvati L. icterohaemorrhagiae, L.icterohaemoglobinuriae,L.bovis, a mogu da izazovu i L.pomona, L.canicola, L.grippotyphosa, L.ballum i L.hardjo. Bolest može da protekne u perakutnom i akutnom toku kao septikemija ili u subakutnom i hroničnom toku sa promenama u bubrezima. Smrtnost u goveda nije česta pri infekciji leptospirama za razliku od one u teladi.
Inkubacija bolesti traje 4 – 10 dana. U perakutnom toku za par sati nastane hemoliza eritrocita i završava smrću, ponekad bez simptoma bolesti. Mogu se javiti znaci opšteg infektivnog sindroma.
Akutni tok karakteriše povišena temperatura, ikterus sluznica, crvena mokraća, mleko žuto i krvavo, smanjena produkcija mleka i na kraju agalakcija. Na nosnom ogledalu i sluznicama usta javljaju se nekrotično – ulcerozne promene. Ako je životinja gravidna dolazi do pobačaja. Ponekad može nastati meningitis. Uginuće nastane za 4 – 5 dana. Lakši oblik akutnog toka traje 3-9 dana gde dolazi do atonije buraga, edema pluća, miokarditisa i razvoja ulceracija na ustima. Dolazi do smanjenja mlečnosti. Ikterus i hemoglobinurija su stalno prisutni.
Subakutni tok je sa blažim simptomima i sporije se razvijaju simptomi. Javlja se blaga hemoglobinurija, a žutica nije uvek prisutna. Hroničan tok bolestimože da traje nekoliko meseci i da protekne u vidu blagih simptoma ili bez simptoma, a titar antitela je pozitivan. Kod goveda može da se javi i atipičan oblik bolesti u vidu meningitisa, sa nekoordinisanim kretanjem, slinjenjem i konjuktivitisom.
L.hardjo izaziva mlitavost vimena, mastitis i agalakciju, a može da izazove i pobačaj.

 

Svinje :

 

Leptospirozu svinja mogu da prouzrokuju L.pomona, L. icterohaemorrhagiae, L.mitis, L.hyos i  L.terassovi. Inkubacija bolesti iznosi 7-20 dana.
Prasad i mladje svinje oboljevaju sa kliničkim simptomima dok starije svinje imaju supklinički tok osim što mogu nastati pobačaji. Posle pobačaja kod krmača dolazi do zaostajanja posteljice i endometritisa, a kao posledica toga nastaje sterilitet. U slučaju infekcije prasadi sa L. icterohaemorrhagiae ili L.canicola dolazi do poremećaja opšteg stanja, žutice, hemoglobinurije i visokog stepena mortaliteta. Starije svinje prebole ali veoma dugo ostaju kliconoše i izlučuju mesecima leptospire mokraćom.

 

 

 

 

Konji :

 

Leptospirozu konja uzrokuju L.pomona, L. icterohaemorrhagiae, L.grippotyphosa, L.canicola i L.sejroe. Inkubacija bolesti traje 2-20 dana. Bolest najčešće protiče u akutnom toku i završava ozdravljenjem. Dolazi do poremećaja opšteg stanja organizma, pojačana je žeđ i životinja češće urinira, a mokraća je braon boje. Sluzokože su krvave i ikterične. Neke životinje mogu imati promene na koži u vidu vezikuloznih osipa i urtika. Mogu da se jave i meningealni simptomi. Neke životinje mogu i da uginu. Gravidne životinje pobace, a abortusi se jave od 6.meseca gestacije pa do kraja graviditeta. Mogu da se jave  promene na očima i to 1-2 godine posle infekcije. Te promene se ponavljaju periodično(iridocyclitis recurens). Iako postoje promene na očima u vidu iridociklohorioiditisa, leptospire ne mogu da se dokažu u očima ali je u ovim slučajevima titar antitela u krvi i moždanoj tečnosti visok. Promene u očima su posledica imunih mehanizama. Ove promene mogu da dovedu do slepila životinje.

 

Ovce i koze:

 

Leptospirozu ovaca i koza najčešće prouzrokuju L.pomona i L.hardjo. Inkubacija bolesti traje 4-15 dana. Ovce i koze retko oboljevaju. Bolest može da protekne kao akutna septikemija sa visokim letalitetom. Dolazi do poremećaja opšteg stanja, javlja se dijareja, sluzavo gnojni iscedak iz nosa, ikterus i dr. U subakutnom toku može nastati nekroza kože. Hronični tok je sa povremenom hemoglobinurijom, anemijom i kaheksijom i traje nekada i 5 meseci.

 

Psi:

 

Leptospirozu pasa prouzrokuje najčešće L.canicola ali mogu i L. icterohaemorrhagiae, L.pomona, L.grippotyphosa i L.sejroe. Inkubacija bolesti traje 7-20dana. Kod pasa infekcija može da protekne u 3 oblika:

1.akutni – hemoragični,

2.subakutni – ikterični

3.uremični oblik ( Stuttgartska bolest )

Prva dva oblika izaziva L. icterohaemorrhagiae dok uremični oblik izaziva L.canicola. Meningitis mogu da izazovu oba serotipa leptospire.

Akutno hemoragični oblik: karakteriše ga  povišena telesna temperatura (39,5 – 40° C), drhtavica. Uskoro pas počinje povraćati, izraženi su znakovi koji prate dehidraciju, te kolaps periferne cirkulacije. Za 3-4 dana bolesti,na sluznici usne duplje javljaju se erozije i ulceracije pa se iz usta oseća zadah naurin. Takođe se može uočiti ubrzano disanje, brz i nepravilan puls kao i slaba punjenost kapilara. Oštećenje krvnih kapilara i poremećaji u zgrušavanju krvi uzrok su hematemezi, meleni, epistaksi kao i brojnim petehijalnim krvarenjima. Pri kraju bolesni psi postaju depresivni i hipotermični, a uginu pre nego što se razviju oštećenja jetre i bubrega. Krvarenja se mogu naći u plućima i digestivnom traktu.

Ikterus sluzokoža

Subakutni – ikterični oblik: karakteriše se povišenjem telesne temperature, anoreksijom, povraćanjem, prolivom, dehidracijom, pojačanom žeđi i pojavom ikterusa. Nevoljno kretanje i paraspinalna hiperestezija u pasa može biti posledica upalnih procesa u mišićima, meningama ili bubrezima. Na sluznicama se uočava punokrvnost, petehijalna i ekhimotična krvarenja. Česta je pojava kašlja i otežanog disanja praćena konjunktivitisom, rinitisom i tonzilitisom. Progresivno oštećenje bubrega ispoljava  se oligurijom ili anurijom. U pasa koji prežive infekciju, funkcija bubrega se može vratiti u normalu za 2 do 3 nedelje ili se kao posledica oštećenja ispoljava hronična kompenzatorna poliurija. Psi koji se oporave povremeno izlučuju leptospire urinom vrlo dugo vreme, nekoliko meseci pa i više godina nakon infekcije. Ukoliko ne dođe do ozdravljenja, leptospire se nastane u bubrezima i nastaju promene u vidu nefroze, fokalnog diseminovanog nefritisa ili difuznog hroničnog intersticijalnog nefritisa koji progredira u sklerozu biubrega sa posledičnom uremijom i uginućem. Ikterus je puno češća pojava u pasa pri subakutnoj infekciji, a posledica je intrahepatične holestaze zbog upalnih procesa u jetri. U pasa s hroničnim aktivnim hepatitisom i hroničnom fibrozom jetre koji su posledica leptospiroze uočava se hronična inapetencija, gubitak težine, ascites, žutica ili hepatoencefalopatija.

Uremični oblik (Štutgartska bolest): karakteriše teško oštećenje bubrega koje prati uremija, neprijatan miris iz usta, ulcerozni stomatitis i hemoragični enteritis. Ubrzo nastane uginuće zbog uremične kome.

 

Mačke:

Kod mačaka znakovi bolesti su blagi ili inaparentni usprkos leptospiremiji i leptospiruriji i izraženim upalnim procesima u jetri i bubrezima.

 

Čovek :

 

Ikterus beonjače

Nakon inkubacije od 7-14 dana, bolest protiče kroz dve faze.
Prva faza bolesti je tzv. septikemična faza. Traje 4-9 dana i karakteriše se naglim početkom bolesti u vidu groznice, jeze, temperature septičnog tipa, glavobolje i bolova u mišićima. Bolovi u mišićima listova i slabina su veoma patognomonični, odnosno predstavljaju značajne pokazatelje da se radi o ovoj bolesti. Prisutna je često anoreksija i povraćanje. Mogu da se jave i znakovi oštećenja jetre, centralnog nervnog sistema, bubrega, pluća, gastrointestinalnog trakta itd. Na kraju ove faze javlja se brz pad temperature i nastaje kratkotrajan asimptomatski period od 1-3 dana. Ponovni porast temperature označava drugu (imunu) fazu, u kojoj se javljaju specifična antitela, a bakterije nestaju iz krvi i likvora.
Kod nekih bolesnika leptospiroza se može razviti u ozbiljno oboljenje. Vejlova bolest je težak oblik leptospirozne infekcije kod koga se, pored teških toksemičnih simptoma, javljaju znaci insuficijencije jetre i bubrega. Pored toga, prisutna je žutica, uvećanje jetre, epistaksa (krvarenja iz nosa), hemoptizija (iskašljavanje krvi), hematemeza (povraćanje krvi), melena (krv u stolici), hematurija (krv u mokraći) i brojni drugi simptomi. Ona se u 16% slučajeva završava smrtnim ishodom.

 

 

Patomorfološki nalaz: 

 

Promene na bubregu

Izražena je degeneracija i nekroza jetre, nefroza i intersticijalni nefritis. Na serozama i mukozama petehijalna i ekhimotična krvarenja, eksudat u telesnim šupljinama, žutica (nije uvijek izražena).

 

 

 

 

 

 

 

 

Dijagnoza: 

 

Postavlja se na osnovu:

1.epizotioloških podataka (nizijska i vlažna tla koja su alkalna, topla godišnja doba),

2.kliničke slike i

3.laboratorijske dijagnostike

 

Laboratorijska dijagnostika:

Izolacija i identifikacija uzročnika na mikroskopu i kulturi: na pregled se šalje mleko i krv u akutnoj fazi bolesti dok su leptospire jos prisutne u krvi (leptospiremija). Na pregled se može slati i mokraća u toku leptospirurije. Na pregled mogu da se šalju i organi pobačenih fetusa. U organima, leptospire mogu da se dokažu imunohemijskim i imunohistohemijskim metodama. Prisustvo leptospira može da se dokaže PCR tehnikom.
Biološki ogled: izvodi se na mladim hrčkovima na sisi ili na zamorcima.
Serološki testovi: specifična antitela se javljaju nekoliko dana nakon infekcije i mogu da se dokažu godinama. Koriste se ELISA test, mikroaglutinacija i aglutinacija – liza.
Mikroskopskom aglutinacijom (MA) parnih seruma potvrđuje se postojanje bolesti: prvi serum se uzima u početku bolesti, a drugi 7 do 10 dana nakon prvog. Potrebno je ustanoviti četverostruko povišenje titra antitela u drugom pretraživanom serumu u odnosu na prvi, što potvrđuje postojanje bolesti.

 

Diferencijalna dijagnostika

 

Goveda: anaplazmoza, babezioza, puerperalna hemoglobinurija, akutna hemolitička anemija i pobačaji razne etiologije
Konji: infektivna anemija, piroplazmoza,listerioza,borna bolest,rinopneumonitis kobila
Psi: babezioza, toksoplazmoza,štenećak,zarazni hepatitis
Svinje:Bruceloza,crveni vetar,smedi,parvoviroza,PRRS,aujeskijeva bolest,kuga

 

Terapija

 

U ranijim stadijumima bolesti, antibiotska terapija je efikasna i skraćuje tok bolesti što smanjuje obim oštećenja jetre i bubrega. Kod zapuštenih slučajeva terapija je kompleksnija, a lečenje dugotrajno sa neizvesnom prognozom.
Leptospire su osetljive na većinu antibiotika i sulfonamida ali njihova osetljivost je naročito izražena na streptomicin. Životinji bi bilo idealno davati kombinaciju streptomicina i penicilina jer se ova dva antibiotika dobrim delom izlučuju preko bubrega. Takvu terapiju treba sprovoditi sve dok postoji leptospirurija. Međutim,streptomicin možemo davati životinji tek kada se uverimo da je očuvana funkcija bubrega. U terapiji se mogu koristiti i tetraciklini. Svinjama se mogu davati u hrani streptomicin i tetraciklini.
Pored antibiotske terapije potrebna je i simptomatska terapija. Tako usled povraćanja i proliva sa dehidracijom potrebno je nadoknaditi tečnost odgovarajućim elektrolitima. Oliguriju i anuriju saniramo  pomoću osmotskih diuretika i to i/v aplikacijom 10% glukoze ili manitola. U slučaju da to ne pomaže treba dati i/v dopamin (10 μg/kg).

 

Profilaksa

 

Nespecifična profilaksa podrazumeva uklanjanje stajaćih voda iz okoline životinja,saniranje kanalizacionih voda i sprovođenje deratizacije,hranu držati na mestima koja su nedostupna glodarima. Nespecifična profilaksa ne daje zadovoljavajuće rezultate.

 

Imunoprofilaksa:

 

Vakcina protiv leptospiroze goveda i svinja je veoma efikasna. Koriste se inaktivisane vakcine (bakterini) koje su specifične za tip koji izaziva oboljenje. Životinje su zaštićene godinu dana od pojave kliničkih simptoma. Vakcinacija se vrši dva puta godišnje u regionima gde se leptospiroza endemski javlja. Najbolje je da se goveda vakcinišu u uzrastu od 9-10 meseci jer takve životinje vrlo retko postaju kliconoše. Telad koja potiče od imunih majki ne mora da se vakciniše prva dve do tri meseca života.
Kod svinja se vakcinacijom smanjuje broj abortusa, mortalitet fetusa i izlučivanje leptospira urinom. Prasad se vakciniše sa 6 nedelja starosti. Krmače treba vakcinisati dva puta u toku sezone parenja.
Kod pasa se preporučuje  redovna vakcinacija  koja može da smanji broj kliničkih slučajeva, ali ona neće sprečiti pojavu subkliničke infekcije ili izlučivanje uzročnika putem urina. Za vakcinaciju se koriste  inaktivisani bakterini L. Icterohaemorrhagiae i L.canicola . Vanguar plus 5 je suva komponenta vakcine protiv štenećaka, zaraznog hepatitisa, parvoviroze i parainfluence pasa, a rastvara se pomoću rastvarača  Leptofermom c-i. koji sadrži modifikovane žive bakterine Leptospire canicole i Leptospire icterohaemorrhagiae. Da bi se stvorio solidan imunitet potrebno je  vakcinisati pse dva puta u razmaku 2 do 3 nedelje, a zatim nastaviti revakcinaciju svakih 12 meseci. U praksi se  prva vakcinacija protiv leptospiroze obavlja sa 10 nedelja starosti, a buster doza sa 14 nedelja starosti polivalentnom vakcinom protiv  DHPP+L (štenećak, zarazni hepatitis, parvoviroza, parainfluenca i leptospiroza), vakcinom Vanguard plus 5.

 

Piše: dr vet. med. Miroslav Radić

 

Literatura:

 

Đukić B., Aleksić.V.Z.,(2001): Sudska veterinarska medicina-bolesti i mane životinja,Beograd,2001.

Valčić M., Robertson I., Kulišić Z., Goss S., Specijalna epizootiologija, Compedium bolesti sa liste A i značajnih bolesti sa liste B Međunarodne organizacije za epizootije (OIE-a), Beograd 2004.

 

Izvori sa interneta:

 

http://www.vetnovak.co.yu/vise.asp?clanak=64

http://www.mycity.co.yu/Zivotinjski-svet/Leptospiroza-lat-leptospirosis.html

http://noa.iwannaforum.com/viewtopic.php?t=54

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9B%D0%B5%D0%BF%D1%82%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B7%D0%B0

http://pathmicro.med.sc.edu/fox/spiro-neisseria.htm

http://nursingcrib.com/case-study/leptospirosis/

http://www.ispub.com/journal/the_internet_journal_of_veterinary_medicine/volume_7_number_2_27/article_printable/acute-leptospirosis-in-dog-a-case-report.html

http://shutterbug.ucsc.edu/sealion/view_photo.php?set_albumName=album144&id=Leptospirosis_kidney

http://open-site.org/viewedit.cgi?cat=&edit_id=68748

http://www.scooponpets.com/petpathogens.html

http://microbewiki.kenyon.edu/index.php/Leptospira

http://www.inta.gov.ar/balcarce/info/documentos/ganaderia/bovinos/sanidad/enf_repro/leptosp2.htm

http://familypetmedicalcenter.com/medical_articles1.htm