Dresurno jahanje je disciplina konjičkog sporta koja se smatra „najuzvišenijim vidom obuke konja i jahača“. Jahač i konj izvode niz pokreta i figura, pri čemu se kreću u savršenom skladu, tako da jahač jedva primetno daje komande, a konj ih izvršava opušteno, sa voljom i lakoćom. Dresurno jahanje često nazivaju i „baletom za konje“. Lepota dresure ogleda se u eleganciji, gracioznosti, skladu i saradnji dva bića koja kao da dele jedno srce i jedan um.
Obuka konja i jahača za dresurno jahanje traje godinama. Cilj je da se pažljivim treningom poboljšaju prirodne atletske sposobnosti konja. Svaka radnja u dresuri prirodna je i urođena konju. Kada se konji igraju na pašnjaku i „hvališu“ pred drugim konjima, sa lakoćom izvode šanžman i pasaž, piruete i kapriolo, i kreću se ponosito, prikupljeno i visoko podignutog repa. Nemaju svi konji talenat za dresurna takmičenja, kao što ga nemaju ni svi jahači. Dresurno jahanje, pored elegancije i lepote, koje poseduje gotovo svaki konj, zahteva i izuzetnu veštinu, koncentraciju, preciznost, spretnost i snažan karakter. Ali ono što je najvažnije za uspeh u dresurnoj areni jeste poverenje između konja i jahača, koje se izgrađuje vremenom, uz uzajamno poštovanje i ljubav.



Kada pogledamo lepotu, gracioznost i eleganciju dresurnih konja i jahača, teško je poverovati da je dresurno jahanje nastalo zbog potreba vojske. Iste veštine koje su konju potrebne da trijumfuje u dresurnoj areni, omogućavale su mu da izbegne zamah sablje, juriša na neprijatelja, ili vešto izbegne prepreke da bi doveo povređenog jahača na bezbedno. Da nije bilo tih viteških borbi, ne bi postojala dresura kakvu danas poznajemo.
Prvi zapisi o dresurnom jahanju potiču iz 430 godine pre nove ere, kada je grčki vojskovođa Ksenofon, pisao o obuci konja za potrebe vojske, naglašavajući da je neophodno lepo postupanje sa konjima i nagrađivanje nakon svakog treninga. Dresurno jahanje nastavilo je da se razvija u Evropi, i u doba renesanse evropski plemići su jahali impresivno obučene konje na konjičkim nadmetanjima: izvodili su takozvane „figure u vazduhu“, kapriolo, levadu, kurbet i druge. Najbolji konjanici tog doba razvili su uspešan metod treninga i brojne akademije i konjičke škole otvorene su u Evropi. 1952. godine osnovana je Bečka škola jahanja, na čijim je osnovama izgrađena moderna dresura.
Dresurno jahanje postalo je Olimpijski sport 1912. Sve do 1952. godine na takmičenjima su mogli da učestvuju samo pripadnici vojske. Nakon toga su pravila promenjena, i takmičenje je postalo otvoreno za sve jahače, uključujući i žene.
Danas postoje dresurna takmičenja za sve kategorije konja i jahača, od amatera, do olimpijaca. Od početnika se na takmičenjima očekuje da umeju da urade osnovne manješke radnje i da se konj kreće prikupljeno u hodu, kasu i galopu, dok na svetskim takmičenjima jahači i konji izvode zahtevnije radnje: produživanje i skraćivanje koraka, pjaf, pasaž, promene galopa, piruete, primanja i slično.
Takmičenja se održavaju u dresurnim arenama veličine 20x60m (velika, standardna arena) ili 20x40m (mala arena). Oko arene su na određenim mestima postavljena slova, koja označavaju gde koji zadatak treba da se obavi. Sudije ocenjuju svaki pokret i figuru ocenama od 0 do 10.



Najlepši vid dresurnih takmičenja je slobodan stil uz muziku, gde takmičar sam bira kojim će redosledom izvoditi zadate radnje, ali ih mora sve pokazati pred sudijama, usklađujući svoje pokrete sa muzikom. Na velikim takmičenjima, muzika se posebno komponuje tako da odgovara pokretima i tempu određenog konja.

Podelite ovde svoja iskustva, znanja i mišljenja o dresurnom jahanju .