Gradja i funkcija mlečne žlezde i laktacija

Mlečnu žlezdu, s obzirom na njen razvoj, ubrajamo u kožne žlezde. Po svojoj histološkoj građi ona spada u grupu složenih tibulo-alveolarnih žlezda. Osim osnovne funkcionalne delatnosti ove žlezde i njenog značaja u formiranju najosnovnijih sekundarnih polnih karakteristika ženskog pola, ona ima važnu ulogu u reprodukciji. U infantilnom periodu ova žlezda se nalazi u fazi mirovanja. Kod ženskog pola osetno se razvija u doba puberteta, a naročito u graviditetnom periodu, odnosno, za vreme dojenja mladunčeta. Evolutivne promene su vezane za promene koje se odvijaju na celokupnom genitalnom sistemu ženki, pa stoga nije čudo što histološkom analizom mlečne žlezde u fazi klimakterijuma zapažamo izražene regresivne promene i zakržljalost.

U najranijem periodu rasta i razvoja ženskih individua, mlečna žlezda stvorena je i locirana na predilekcionim mestima karakterističnim za određenu životinjsku vrstu. Na tim mestima zapaža se samo zadebljanje epiblasta poznato pod nazivom “primarni mamarni pupoljci” koji već u prvim nedeljama života šalju više manjih pupoljaka od kojih će se, u daljem toku razvoja, stvoriti mlekonosni kanali. Ovi kanali se u daljem toku razvoja još više granaju i šire, a na njihovim završnim krajevima formiraju se meščići. Meščići su obloženi prostim epitelom čije ćelije, laktociti, u to doba obično pokazuju znakove mlekotvorne aktivnosti. Ovo prvo i rano lučenje mleka “laktacija neonatorum” prouzrokovano je uticajem galaktogenog inkreta, koji je u novorođeni organizam dospeo iz organizma majke, naročito u zadnjoj fazi intrauterinog života kada je organizam majke veoma bogat ovim inkretom. Ova prva laktogena pojava brzo se gubi, a žlezdani meščići zakržljaju. U tom stadijumu kod muških individua, po pravilu, ostaju tokom celog života, dok kod ženskog pola, u doba puberteta trpe duboke promene, rastući i osposobljavajući se za normalnu funkciju lučenja mleka. Sve do pojave puberteta mlečna žlezda je sastavljena iz razgranatih ekskretornih kanala bez dovoljno i normalno formiranih meščića. U fazi puberteta kanali se osetno izdužuju i razgranavaju, ali još uvek ne stvaraju mlekotvorne meščiće (Bouin 1932),  premda neki misle da već u ovoj fazi dolazi i do početnog razvoja i mlečnih meščića. U periodu puberteta i intersticijum doživljava velike promene, a naročito u smislu razvoja vaskularizacionog sistema i nagomilavanja većih količina masnih elemenata.

Determinizam pubertetnih promena mlečne žlezde u najužoj je vezi sa funkcijom jajnika. Razvoj mlečne žlezde ulazi u red pojava koje sačinjavaju morfogenezu polnih karakteristika pod uticajem jajnika. U jajniku, koji u pubertetu postaje zreo, javljaju se dve nove tvorevine, koje se ciklički smenjuju: zrela jajna ćelija (Grafov folikul)  i žuto telo (corpus luteum). Iako nedovoljno, poslednjih godina, dobrim delom se razjasnio značaj ovih tvorevina u razvoju mlečne žlezde. Još od davnina empirijski je ustanovljeno da je jedna od karakteristika proovulacione faze kod žena porast i nabreknuće mlečnih žlezda (dojki), a kasnije je to i eksperimentalno utvrđeno i naučno objašnjeno. Tako je npr. ustanovljeno da se kod životinja kod kojih je folikularna faza veštački produžena, mlečna žlezda znatno poveća. To se zapaža i kod kastriranih životinja sa presađenim jajnikom na kome Grafovi folikuli obično, dugo ostaju u estrusnoj fazi. I obično parenteralno ubrzavanje hormona koji se stvara u Grafovom folikulu (folikulin-estradiol) izaziva uvećanje mlečnih žlezda koje nisu dovoljno razvijene. Čak i utrljavanje folikulina (u ulju ili nekim mastima) preko kože mlečne žlezde dovodi do njenog kratkotrajnog nabreknuća.

Uticaj žutog tela na mlečnu žlezdu vezan je za dužinu njegove egzistencije. Ako je luteinska faza kratkotrajna, tada se ne zapažaju bitnije promene, ali ako žuto telo perzistira duže, javljaju se velike promene na mlečnoj žlezdi. U ogledima Bouina i saradnika sa zečicom, kod koje je izazvao besplodno parenje, posle na taj način silom izazvane ovulacije, nastupa stvaranje žutog tela koje izaziva veliki porast mlečne žlezde. Ako se vađenjem uterusa posle ovulacije produži luteinska faza kod zamorčeta, mlečne žlezde jako porastu i u tom stadijumu ostaju duže vremena. Za vreme graviditeta u mlečnoj žlezdi se odvijaju značajne promene među kojima je, od histoloških karakteristika najznačajnija mitotička aktivnost i laktociti, zbog čega dolazi do izdužavanja kanala tubularnog sistema i stvaranja mnogobrojnih alveola oko kojih se nalazi bogata mreža krvnih sudova smeštenih u periferno postavljenom vezivnom tkivu. U tom periodu završni delovi kanala u čijim se zidovima nalaze stanice koje stvaraju mleko, prekriveni su slojevitim pločastim epitelom. Unutrašnji red ćelija cilindričnog oblika u toku razgranjavanja se stanjuje i poprima kockast izgled. Završni, prošireni delovi mlečnih kanala (meškovi), su obloženi slojem žlezdanih ćelija sa velikim jedrom u siromašnoj citoplazmi. Periferno postavljene ćelije kanala snabdevene su miofibrilarnim elementima što im daje kontraktilnu sposobnost. Sekretni proces u ćelijama za vreme graviteta ne postoji; ćelije se za taj proces tek pripremaju, i to se ispoljava intracelularnom opremom, kao što je hondrom, Golgi-ev aparat i sl. Čak i rastenje i razvijanje alveola nije u početku graviditeta izraženo kod onih ženki koje dugo nose. Naprotiv, kod životinja sa kratkim graviditetnim periodom (npr. kod zečice) proliferacija žlezdanih delova alveola počinje veoma brzo.

Na osnovu izloženog postavlja se jedno osnovno pitanje: zašto i pored postignute pune žlezdane opreme, laktociti ne luče mleko za vreme graviditeta? Bonin smatra da lučenje mleka ne otpočinje za vreme graviditeta zbog kočećeg dejstva hormona placente. Tu svoju predpostavku zasniva na činjenici da se nakon uginuća ploda ili uteroektomije, odmah  razvija sekreciona faza u žlezdanim delovima, pa prema tome i lučenje mlečne žlezde. Istina, pri kraju graviditeta nastaje izvesno lučenje, ali to nije mlečno, nego kolostralno lučenje. Pod pojmom kolostruma mnogi naučnici podrazumevajuradi o retencioni proizvod, jer je taj proizvod sastavljen uglavnom od telašaca, nazvanih kolostralna ili donne-ova telašca koja se sastoje iz makrofagnih stanica prepunih masnih kapljica. I premda još uvek nije dovoljno razjašnjeno poreklo ovih telašaca, predpostavlja se da to mogu biti mononuklearni leukociti, cistlociti ili epitelne ćelije alveola, pa čak i epitelne ćelije mlečnih kanala. Gregire tvrdi da kolostralna telašca nastaju od laktocita i epitelnih ćelija alveola, a ne od leukocita. Te ćelije otpočinju fagocitarnu delatnost “in situ”, zatim se uveličavaju i otpadaju, enormno snabdevene masnim i proteinskim inklucijama.

To ne isključuje mogućnost da u periodu lučenja alveola ne učestvuju i histiociti iz okolnog vezivnog tkiva, iz čega proizilazi, da kolostralna telašca mogu imati dvojako poreklo. I pored niza istraživanja, mnogi naučnici još i danas drže da su kolostralna telašca leukociti nastali u toku fagocitoze masnih kapljica.

Prava laktaciona faza kod preživara uspostavlja se tek nekoliko  dana  nakon  partusa kada se uspostavlja normalno lučenje mleka i stvara se karakteristična histološka struktura mlečne žlezde. Alveole su u tom periodu obložene krupnim ćelijama, i bazalno postavljenim hondrionom, dok  je na apikalnom delu ćelija prepuna masnih granulacija u krupnih belančevinskih plasta. Nije redak slučaj kada se može zapaziti amitotička deoba jezgra, pri čemu jedan od podeljenih delova često pretrpi kariolitičku promenu. Ovu pojavu neki naučnici tumače kao znak učešća jezgra u procesu stvaranja kazeina, sjedinjujući se sa proteinima citoplazme. U ovim procesima, hondriom učestvuje veoma aktivno, po mišljenju nekih, čak i svojim materijalnim preobražajem. Izlučivanje stvorenog sekreta obavlja se apikalnim delom ćelija. Po jednima (Limon i dr.), lučenje mleka se odvija na taj način da se odvaja celi vrh ćelije zajedno sa sekretornim zrncima, a po drugim difuzijom rastvorenog sekreta kroz ćelijsku opnu vrha. Po svemu sudeći, izgleda da se istina nalazi negde u sredini, jer je lučenje mleka jedan holo-merokrini proces. Vrh ćelije otpada (“apokrini tip lučenja”) i ulazi u sastav sekreta, dok osnovica sa jezgrom ostaje i u stanju je da obnovi sekretorni ciklus. Kod starijih životinja u alveolama se sreću koncentrične nastage grudvica kazeina (coropora amylacea). U laktacionom periodu zapaža se i najezda leukocita, koji se probijaju kroz epitel alveole i padaju u njegov lumen.

[ta je neposredni uzrok lučenja mleka i pod čijim uticajem se ti procesi odvijaju, na ta dva pitanja dali su vredne odgovore mnoga naučno-eksperimentalna istraživanja. Danas se zna da je rast mlečne žlezde uslovljen i vezan za hormonalnu funkciju, a pre svega za funkciju estradiola (folikulina), čija je količina znatno povećana za vreme graviditeta. Ali, isto tako, danas se zna da za vreme trajanja hiperfolikulinizacije nema lučenja mleka, pošto folikulin podstiče razvoj mlečne žlezde, ali  sinhrono  deluje inhibitorno na sekreciju mleka. Do ovakvog zaključka dolazimo na osnovu sledećih činjenica: Ako se neposredno nakon porođaja životinji da estradiol, intenzitet lučenja mleka se smanji, da bi se ubrzao posle ubrizgavanja prolaktina vratio na prvobitni nivo. Kravama kojima se odstrane jajnici u fazi lučenja mleka, laktaciona faza traje i dve godine, ali ako im se odstrani hipofiza sekrecija mleka odmah prestaje. Navedene konstatacije objašnjavaju preuzimanje ili smenu hormonalne dominacije nad mlečnom žlezdom. Mnogobrojna istraživanja su pokazala da već razvijenu  i za lučenje pripremljenu mlečnu žlezdu stavlja u pogon hormon prednjeg režnja hipofize, koga su još 1932.godine izolovali Bates i saradnici, a nazvan je prolaktin. Ovaj hormon nema uticaja na mlečnu žlezdu polno nezrele životinje, dok kod polno zrelih, bez obzira da li se ili ne nalaze u laktacionoj fazi, aktivira funkciju sekrecije za 3-4 dana nakon ubrizgavanja. Eksperimentalnim ogledima Batesa ustanovljeno je da prolaktin izaziva lučenje mleka i kod kastriranih ženki, pa čak i kod kastriranih mužjaka, ako su prethodno na to bili pripremljeni ubrizgavanjem estradiola, što jasno ukazuje i na senzibilnu ulogu tog inkreta u odnosu na delovanje prolaktina.

Ogledima je ustanovljeno (Bates i Riddle) da pored ostalih i po intenzitetu efikasnijih hormona koji inhibitorno deluju na rad polnih gonada i prolaktin koči njihovu funkciju, čime se objašnjava dugi diestrusni period kod dojilja. Kod muških životinja ovaj hormon izaziva atrofiju semenika.

Interesantni su i podaci eksperimentalnih istraživanja Cellip-a i saradnika. Oni su uspeli da izvade prednji režanj hipofize ženkama pacova u drugoj polovini graviditeta, koje do tog momenta nisu bile ni u čemu poremećene. Posle rađanja mladunaca ženke nisu imale mleka. Ako se fetusi izvade kroz trbušni zid  “carskim rezom”,  a  istovremeno  se izvade i jajnici, odmah se javlja lučenje mleka. Ako se posle partusa spreči kontrakcija uterusa i izbacivanje placente, neće doći do lučenja mleka, što jasno ukazuje, da za vreme graviditeta lučenje mleka sprečava plancentarni hormon (estradiol).

Histološkom analizom je ustanovljeno da i intersticijalno vezivno tkivo uzima učešće u sekreciji mleka. Ono postaje edematozno, ćelije hipertrofiraju i poprimaju mezenhimski karakter. Osim toga zapaža se i nagomilavanje raznih ćelija, od kojih su naročito zastupljene pokretne, a i vaskularizacija je znatno pojačana. Te promene Bouin pripisuje dejstvu “lokalnih hormona”, koji su u stanju da “in situ” deluju, izazivajući pomenute promene vezivnog tkiva. bonit je dokazao da za vreme laktacije u inter-acinusnom vezivnom tkivu kod mišice masne ćelije (lipociti) stupaju u aktivnost i pune se kapljicama masti, koju zatim dostavljaju laktocitima za stvaranje mleka.

 

Literatura: Mr Milun D Petrović, Dr Milan M Petrović, Dr Vladimir S Kurćubić - GOVEDARSTVO  TEHNOLOGIJA PROIZVODNJE, Čačak, 2006.