Bolesti pasa i mačaka

Parvovirusna infekcija pasa

(Parvoviroza pasa)

Parvovirusna infekcija pasa je visokokontagiozna zarazna bolest najčešće mladih pasa koja se manifestuje povraćanjem, profuznim hemoragičnim prolivom ili miokarditisom neonatalne štenadi. Oboljenje je poznato i pod nazivom “mačja kuga” iako ovo oboljenje nama veze sa mačkama i nije zajedničko za mačke i pse. Oboljenje dovodi do teške dehidracije organizma i završava letalno ako se na vreme ne preduzme lečenje.

Etiologija

Uzročnik bolesti je pseći parvo-virus 2 (engl. Canine Parvovirus 2, CPV 2), mali DNK virus, ikozaedralne simetrije, iz familije Parvoviridae i roda Parvovirus.Ovaj virus ima izrazitu antigensku srodnost sa parvo-virusom koji izaziva mačju panleukopeniju. Postoje tri antigenka tipa ovog virusa koji uzrokuju parvovirozu pasa, a to su : CPV-2a, CPV-2b i CPV-2c. Tip CPV-2c prvenstveno se nazivao GLU426 mutant i bio je otkriven u Italiji 2000 godine. Kasnije je ovaj tip virusa prijavljen i u Vijetnamu, Japanu, SAD-u, Južnoj Americi i nekim Evropskim zemljama. U jednoj studiji na Univerzitetu u Bariju u kojoj su ispitivani uzorci izmeta pasa iz nekih Evropskih zemalja , zabeleženo je da su CPV-2b i CPV-2c tipovi najzastupljeniji u Italiji dok je CPV-2a u opadanju, CPV-2b provlađuje u Nemačkoj i Portugaliji, a CPV-2c je takođe prisutan u ovim zemljama. CPV-2a i CPV-2b preovlađuju u Velikoj Britaniji, a detektovan je i CPV-2c tip. U Belgiji, Švajcarskoj i Češkoj je najčešći CPV-2a tip virusa. Molekularne metode pokazuju da je tip CPV-2c široko rasprostranjen u Evropskim zemljama i da su virusi distribuirani u različite zemlje. Razvijena su monoklonska antitela koja mogu da identifikuju tip CPV-2c. Za sada nema izveštaja o prisustvu tipa CPV-2c u Africi i Australiji. Neka istraživanja su pokazala da vakcina koja štiti protiv parvoviroze izazvane tipovima CPV-2a i CPV-2b takođe štiti i od virusa tipa CPV-2c mada oko toga postoje podeljena mišljenja.

Virus je vrlo stabilan u spoljašnjoj sredini, može da izdrži razne promene ph sredine i visoke temperature. Otporan je na dosta dezificijenasa i može preživeti 3 do 6 meseci u sredini gde je boravila bolesna životinja.

Epizootiologija

Parvovirusni enteritis pasa je prvi put opisan u Evropi, a kao samostalni klinički entitet parvoviroza je utvrđena u Americi 1978 godine i danas se javlja širom sveta. Bolest je prepoznata zbog toga što su makroskopske i mikroskopske promene kod parvoviroze pasa bile iste kao kod mačaka obolelih od panleukopenije uzrokovane mačjim parvovirusom. Kod nas je virus prvi put izolovan 1980 godine.

Pored pasa na infekciju su prijemčivi i divlji kanidi (vuk, lisica i dr.) koji predstavljaju rezervoar oboljenja za pse. Izvor zaraze su obolele životinje i kliconoše. Virus može da se izlučuje fecesom već treći dan nakon infekcije iako nema simptoma bolesti. Virus se takođe izlučuje mokraćom, pljuvačkom i povraćenim sadržajem iz želuca. Zdravi psi se zaraze direktnim kontaktom sa obolelom životinjom jer je bolest veoma kontagiozna, a takođe se mogu zaraziti i indirektnim kontaktom sa virusom u sredinama koje su kontaminirane virusom, zatim preko odeće, obuće i opreme jer je virus veoma otporan u spoljašnjoj sredini. Psi koji su oboleli od parvoviroze su veoma zarazni pa ih treba odvojeno držati od zdravih pasa, naročito od mlađih i nevakcinisanih pasa. Ljudi koji dolaze u dodir sa obolelim psima kao i veterinari koji leče obolele pse treba da izvrše sve preventivne mere pre nego što dođu u kontakt sa zdravim psima. Psi koji su prezdravili treba da se drže u izolaciji još 7 dana. Uzročnik se u organizam unosi ingestijom i feko-oralni put je glavni put prenosa infekcije. Neke rase pasa su osetljivije na pojavu ove infekcije npr. Američki pit bul terijer, doberman, pinčer, Nemački ovčar, labradori i dr. Kod rotvajlera i doga je rizik za oboljevanje povećan i kada su vakcinisani. Bolest se naročito javlja kod pasa koji nisu vakcinisani ili nisu zaštićeni maternalnim antitelima. Pojava kliničkih znakova oboljenja zavisi i od doze unetog uzročnika. Dugotrajan kontakt sa psima koji izlučuju virus povećava rizik za pojavu kliničkih simptoma bolesti. Klinički se bolest najčešće javlja kod pasa mlađih od godinu dana ali mogu oboleti sve kategorije. U najvećem procentu bolest se javlja kod pasa starosti 4 do 8 nedelja dok kasnije morbiditet opada, a kod pasa starijih od 10 meseci morbiditet je minimalan. Mortalitet varira i iznosi 16 do 48%, a kod mlade štenadi može iznositi i preko 80%, a u nekim slučajevima može doći do uginuća čitavog legla. Mortalitet kod starijih pasa iznosi 2 do 3%.Ukoliko se ne preduzme lečenje bolest često završi uginućem. Uginuća se mogu javiti i nakon godinu dana posle preležanog miokardiopatičnog oblika bolesti zbog tkz. “idiopatske srčane dilatacije“ što se naročito dešava kod pasa rase doberman. Danas je zahvaljujući vakcinaciji smrtnost značajno smanjena.

Patogeneza

Nakon ulaska u organizam virus se replikuje u limfnom tkivu orofarinksa, tonzilama, retrofaringealnim i mezenterijalnim limfnim čvorovima, a nakon 24 časa ulazi u krvotok i dolazi do viremije koja traje 3 do 5 dana ,a viremija se završava humoralnim imunim odgovorom. Virus ima tropizam prema ćelijama koje se ubrzano dele ( radiomimetički tropizam ) tako da virus napada timus, koštanu srž i druga limfatična tkiva , crevne kripte jejunuma i ileuma idr.tkiva . Kao posledica tropizma virusa prema limfnom tkivu dolazi do limfopenije i neutropenije što znaci da virus ima imunosupresivni efekat. Zbog dejstva virusa na epitelne ćelije crevnih kripti dolazi do njihove atrofije i nekroze. Replikacija virusa u crevnim kriptama počinje treći dan od infekcije i virus se može već treći dan izlučivati preko fecesa, a najveća količina virusa se izlučuje za vreme kliničkih simptoma bolesti dok je nakon 10 do 14 dana od infekcije virus teško detektovati u izmetu ili ga uopšte nema u izmetu. Što viremija duže traje patološke promene u crevima su izraženije. Zbog imunosupresivnog dejstva virusa nastaju sekundarne bakterijske infekcije koje mogu dovesti do endotoksemije sa endotoksičnim šokom. Kod neonatalne štenadi virus se takođe razmnožava u tkivima u kojima se odvija brzo deljenje ćelija ( srce, jetra, bubrezi, krvni sudovi, koštana srž, creva, pluća itd. ), a kao posledica toga nastaje miokarditis koji može završiti naglim uginućem životinje. Uginuća kao posledica dejstva virusa na miokard mogu se javiti i nakon nekoliko meseci zbog poremećaja provođenja impulsa usled prisustva miokardijalnih ožiljaka.

Klinička slika

Inkubacija bolesti je 3 do 8 dana. Životinje mogu inficirati, a da nemaju kliničke znakove bolesti. Klinička slika bolesti zavisi od količine virusa koji se unese u organizam, od starosti životinje, stresa, razvoja sekundarnih bakterijskih infekcija itd. Klinička slika može da varira od blage infekcije koja se manifestuje pojavom proliva pa do perakutnog toka koji završi uginućem za 24 časa.

Bolest može da se ispolji u 3 oblika : crevni, miokardiopatični i crevno-miokardiopatični. Bolest se manifestuje znacima letargije, apatije, anoreksije, povraćanjem, dijarejom i dehidracijom. Puls je ubrzan, a telesna temperatura u početku bolesti može biti povišena i iznositi 40 do 41°C , a posle dva dana bolesti opada i može biti normalna ili subnormalna. Ukoliko telesna temperatura padne na 35°C to je loš prognostički znak jer predstavlja početak vazomotornog kolapsa. Ovi simptomi se uglavnom razviju za 5 do 7 dana nakon infekcije, a smrt u većini slučajeva nastaje za 48 do 72 časa.

Crevni oblik bolesti se manifestuje se povraćanjem koje može trajati i do 10 dana, a pas može da povraća više puta u toku dana, naročito nakon uzimanja tečnosti. Povraćeni sadržaj je kašast, sa primesama sluzi, a može biti i vodenasi i penušav, sivo-žućkaste boje. Povraćeni sadržaj može da sadrži ugruške krvi nakon 2 dana od infekcije. Proliv se javi 12 do 24 časa nakon prvog povraćanja i u početku bolesti je sivkaste ili žuto-sive boje, a kasnije je crvene ili braonkaste boje zbog prisustva krvi i veoma je neprijatnog kiselkastog mirisa. Proliv može da traje 2 do 12 dana , a nakon prestanka proliva pas obično ne defecira naredna dva dana. Proliv se javlja više puta u toku dana tako da životinja brzo dehidrira. Zbog jake dehidracije očni bulbusi su upali u očne duplje , sluzokože mogu biti blede ili cijanotične, a elastičnost kože je smanjena.

Gastroenteritis je najčešće zapažen kod pasa starosti 6 do 20 nedelja jer psi u tom periodu prestaju da budu zaštićeni maternalnim antitelima, dok više od 80% odraslih pasa nema simptome bolesti. Klinička slika bolesti može da se pogorša istovremenom infekcijom sa enteričnim oportunističkim patogenima kao što su Sallmonela, E.coli, Cl.perfigens, Campylobacter, Coronavirus i dr. Smrt nastaje kao posledica gubitka tečnosti i elektrolita, ekstrarenalne uremije ili zbog komplikacija bolesti izazvane sekundarnim infekcijama.

Miokardiopatični oblik se najčešće javlja kod štenadi starosti 4 do 8 nedelja. Kod ovog oblika bolesti javljaju se nagla uginuća pre vidljivih kliničkih simptoma naročito kod sasvim mlade štenadi starosti 2 do 3 nedelje dok štenad stara 4 do 6 nedelja mogu uginuti sa simptomima otežanog disanja zbog edema pluća koji se brzo razvija. Kod ovog oblika bolesti dolazi do degenerativnih i zapaljenjskih promena na miokardu, a smrt nastaje usled akutne kardiopulmonalne disfunkcije ( edem pluća, cijanoza, kolaps). Usled oštećenja miokarda može doći do stvaranja ožiljka na njemu što prouzrokuje progresivnu srčanu insuficijenciju i može izazvati smrt za nekoliko meseci. U poslednjih godina se zbog vakcinacije teško mogu zapaziti slučajevi miokarditisa uzrokovani parvovirusom. Letalitet kod ovog oblika bolesti je visok i iznosi 40 do 80%. Pored lezija na miokardu, pavovirus kod neonatalne štenadi može izazvati i lezije na mozgu, jetri, plućima kori nadbubrežne žlezde, krvnim sudovima itd.

Ukoliko se inficira skotna kuja ona može da razvije imunitet i da ne oboli sa kliničkim znacima bolesti, a kao posledica infekcije mogu se rađati slaba, mrtvorođena ili mumificirana štenad.

Patomorfološke promene

Kod crevnog oblika bolesti primećuje se jaka dehidracija, oči su upale u očnu duplju, a turgor kože je smanjen. Zapaža se kataralni ili hemoragični gastroenteritis, tanka creva su dilatirana, mlohava sa tačkastim krvarenjima po sluzokoži i ispunjena tečnim sadržajem koji je crveno-smeđe boje i sa fibroznim eksudatom. Seroza creva je sa znacima serozitisa, purpurne boje sa tačkastim krvarenjima. Mezenterijalni limfni čvorovi su natečeni i ponekad sa krvarenjima , a može se zapaziti i koagulaciona nekroza limfnih čvorova u slučajevima jake infekcije limfoidnog tkiva. Jetra i slezina su uvećane sa hemoragičnim infarktima, a na bubrezima, plućima i jetri se zapaža kongestija. Na patohistološkom nalazu zapaža se nekroza epitelnih ćelija kripti sa skraćenjem i atrofijom crevnih resica.

Kod miokardiopatičnog oblika bolesti zapaža se miokarditis sa prisustvom velike količine transudata u grudnoj i trbušnoj duplji, srce je bledo i dilatirano sa sivo –belim prugama. Patohistološki se zapaža degeneracija i nekroza mišićnih vlakana i difuzna infiltracija miokarda limfocitima i plazma ćelijama. Na plućima se zapaža edem, a jetra i slezina su uvećane.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničkih simptoma i laboratorijske dijagnoze. Na osnovu analize krvne slike mogu se isključiti druga oboljenja sa sličnom kliničkom slikom. Na krvnoj slici i biohemijskom nalazu zapaža se se limfopenija, neutropenija, hipohromna anemija sa znatnim padom hemoglobina , hipoalbuminemija, hiponatremija, hipokalemija, hipohloremija, povećanje serumske ALT i dr. Drastičan pad leukocita je veoma značajan podatak za dijagnozu parvoviroze. Otkrivanje parvovirusnih čestica u izmetu pasa imunofluorescencijom, imunoperoksidazom i elektronskom mikroskopijom i dokaz virusa u izmetu metodom hemaglutinacije su takođe od značaja u dijagnostici oboljenja. Nalaz bazofilnih intranuklearnih inkluzija u crevnom epitelu, miofibrilima, plućima, jetri bubrezima i endotelu krvnih sudova takođe ima dijagnostički značaj. Serološke pretrage daju sigurnu dijagnozu. Četvorostruki porast titra IgG tokom 7 do 14 dana potvrđuje dijagnozu.Otkrivanje IgM na parvovirus pasa koji nisu vakcinisani poslednje 3 do 4 nedelje takođe potvrđuje dijagnozu. Savremenije metode kao što je PCR takođe daju sigurnu dijagnozu bolesti.

Uzorak izmeta je najbolje uzeti u prvih 72 časa bolesti.

Diferencijalna dijagnoza

Slične simptome bolesti može pokazati infekcija izazvana rota i corona virusima ali ovi virusi izazivaju infekcije sa blažim tokom i nisu kontagiozni. Diferencijalno dijagnostički treba isključiti i gastroenteritise izazvane bakterijama, parazitima, trovanjem kao i alimentarne gastroenteritise.

Terapija

Terapija je simptomatska, a u stadijumu viremije se može dati hiperimuni serum. Zbog brze i jake dehidracije organizma do koje dolazi usled povraćanja i proliva, neophodno je što pre nadoknaditi izgubljenu tečnost i elektrolite. Ako je pas blago dehidriran i ne povraća može se vršiti oralna rehidracija, dok je u težim slučajevima potrebna intravenska nadoknada tečnosti. Za nadoknadu tečnosti i elektrolita najbolje je koristiti Hartmanov rastor koji sadrži NaCl, KCl, CaCl i Na-laktat. Pored toga se daje 5% rastvor glukoze takođe intravenski, a daju se i vitamini naročito B kompleksa. Ukoliko životinja često povraća daju se antiemetici npr. metoklopramid 0.2 – 0.5 mg/kg telesne mase peroralno ili supkutano ili 1-2 mg/kg na dan polako intravenski. Peroralno se mogu dati probiotici i medicinski ugalj. Na osnovu iskustva veterinar će odlučiti da li treba dati antibiotike. U težim slučajevima bolesti ( krvavi izmet, povišena telesna temperatura, veći gubitak epitela creva ) potrebno je dati antibiotike da ne bi došlo do bakterijemije i septikemije. Kombinacija ampicilina ili cefalosporina II generacije sa aminoglikozidnim antibioticima se pokazala dobra u praksi mada se mogu koristiti i neki drugi antibiotici širokog spektra. Tokom bolesti i nekoliko dana nakon prestanka bolesti potrebno je voditi računa o ishrani koja treba da bude blaga i sa dosta tečnosti ( topla i slana supa sa malo mesa i dr.). Ako životinja povraća nakon hranjenja, hranu treba ukinuti naredna 24 časa. Ukoliko se životinja ne leči može uginuti za 48 do 72 časa, a nekada i za kraće vreme. U većini slučajeva psi koji prežive 2 do 3 dana bolesti neće uginuti.

Profilaksa

U cilju sprečavanja oboljenja, inficirane pse držati dalje od pasa mlađih od godinu dana i

nevakcinisanih pasa. Imunoprofilaksa se sprovodi višekratnom vakcinacijom mladih pasa istovremenom vakcinacijom protiv ostalih zaraznih bolesti pasa ( štenećak, zarazni hepatitis, parainfluenca I leptospiroza ).

Prva vakcina protiv parvoviroze daje se u 7.nedelji starosti zajedno sa vakcinom protiv štenećaka ( vakcina Nobivac Puppy DP ).

Buster doza ( druga vakcinacija ) protiv parvoviroze i štenećaka vrši se u 10. nedelji starosti istovremeno sa vakcinom protiv zaraznog hepatitisa, parainfluence i leptospiroze ( polivalentna vakcina Vanguard plus 5), a zatim je potrebna jos jedna vakcinacija sa 14 nedelja starosti ( takođe polivalentnom vakcinom Vanguard plus 5) kako bi se postigla što bolja zaštita.

Prva vakcina obično ne štiti pse od parvoviroze pa mlade pse treba odvojeno držati od starijih ili obolelih. Posle treće vakcinacije potrebno je svake godine jedanput vakcinisati pse protiv parvoviroze i ostalih zaraznih bolesti pasa u cilju održavanja imuniteta. Pre vakcinacije potrebno je izvršiti dehelmintizaciju pasa. Gravidne kuje se vakcinišu mrtvim vakcinama u cilju zaštite štenaca u prvih 6 nedelja života. Kod mladih pasa prisustvo kolostralnih antitela može da ometa imunološki odgovor na aplikovanu vakcinu pa se serije vakcina moraju dati u pravilnim vremenskim razmacima. Štenci koji nisu uzimali kolostrum od majke trebalo bi vakcinisati sa 2 do 3 nedelje starosti, a oni koji su uzimali kolostrum treba vakcinisati sa 6 do 9 nedelja starosti. Vanguard plus 5 je atenuisana vakcina protiv virusa štenećaka, parvoviroze, zaraznog hepatitisa i parainfluence.Vanguar plus 5 je suva komponenta vakcine koja se rastvara pomoću rastvarača Leptofermom c-i. koji sadrži modifikovane žive bakterine Leptospire canicole i Leptospire icterohaemorrhagiae, tako da Venguard plus 5 stvara zaštitu I protiv leptospiroze pasa.

Program vakcinacije pasa koji se često primenjuje u praksi je sledeći :

Prva vakcina u 7. nedelji starosti protiv štenećaka i parvoviroze pasa ( vakcina Nobivac Puppy DP ).

Druga vakcina u 10.nedelji starosti protiv DHPP+L ( štenećak, zarazni hepatitis, parvoviroza , parainfluenca i leptospiroza), vakcina Vanguard plus 5.

Treća vakcina u 14. nedelji starosti i to je buster doza protiv DHPP+L ( štenećak, zarazni hepatitis, parvoviroza , parainfluenca i leptospiroza), vakcina Vanguard plus 5. Pored toga daje se i vakcina protiv Corona virusne infekcije pasa.

Vakcina protiv besnila se prvi put daje u starosti 4 meseca i uz nju se vrši obeležavanje ( čipovanje ) pasa mikročipovima koji se aplikuju supkutano.

U cilju održavanja imuniteta protiv virusnih bolesti pasa i leptospiroze potrebno je jedanput godišnje vakcinisati pse protiv DHPP+L.

Pored vakcinacije potrebno je izvršiti dehelmintizaciju pasa ( čišćenje od parazita ) i to u trećoj, šestoj, devetoj i dvanestoj nedelji života.

Piše : dr vet. med Miroslav Radić

Literatura

Đukić B., Aleksić.V.Z.,(2001): Sudska veterinarska medicina-bolesti i mane životinja,Beograd,2001.

M. Donald Mc Gavin., James F. Zachary., Grabarević Ž., specijalna veterinarska patologija, prema četvrtom američkom izdanju, Varaždin, 2008.

Izvori sa interneta :

http://en.wikipedia.org/wiki/Canine_parvovirus

http://marvistavet.com/html/body_canine_parvovirus.html

http://www.avma.org/animal_health/brochures/canine_parvo/parvo_brochure.asp

http://www.cpvh.com/Articles/39.html

http://www.merckvetmanual.com/mvm/index.jsp?cfile=htm/bc/23301.htm