Pastereloza ptica

(Pasteurelosis avium)

Pastereloza ili kolera živine je zarazno oboljenje, prouzrokovano sa Pasteurela multocida koje protiče u vidu septikemije ili hroničnih promena na pojedinim unutrašnjim organima. Za pojavu oboljenja, pored pasterela kao ubikvitarnih mikroorganizama, potrebno je i sadejstvo spoljašnjih potpomažućih faktora, koji dovode do slabljenja opštih odbrambenih snaga organizma.

 

Etiologija

Postoje tri podvrste Pasteurela multocida - Pasteurela multocida ssp.multocida, septica i gallicida. Najčešći uzrok bolesti je Pasteurela multocida ssp. multocida, premda ssp. septica i ssp. gallicida u izvesnoj meri takođe uzokuju ,,kolera-slično" oboljenje. Pasteurela multocida ssp. gallicida pretežno se sreće kod barskih ptica i drugih plovuša, ali je zabeležena i kod svinja. Odnos podvrsta i serovarijeteta Pasteurela multocida ustanovljenih serotipizacijom još nije razjašnjen. Trenutno se zna za 5 kapsularnih (A, B, D, E, F) i 16 somatskih (1-16) serovarijeteta Pasteurela multocida. Svi, sem serotipa 8 i 13, su izolovani iz ptica, kapsularnog tipa A, B, D i F. Ssp. multocida i serovar. A su najčešći izolati ssp. i serovar. iz slučajeva najteže forme kolere živine. Česti su i izolati sa više somatskih antigen i smatraju se posebnim serotipovima. Iako među izolovanim  sojevima dominiraju serovar A-1,3 i -3,4, nijedan od njih nije više ili manje virulentan od ostalih. Virulencija različitih ssp. za različite vrste živine nije razjašnjena.

Nijedan faktor pojedinačno ne utiče na varijacije virulencije. Kapsula je glavni faktor virulencije avijarne Pasteurela multocida, a ostali faktori verovatno utiču na pojavu infekcije. Ostali faktori virulencije uključuju endotoksin, proteine spoljašnje membrane, sisteme vezivanja gvožđa, enzime razlaganja antitela.

Pored endotoksina, i drugi toksini mogu da učestvuju u patogenezi kolere živine. Tako Pasteurela multocida toksin, koji je i delimično odgovoran za promene prisutne kod atrofičnog rinita svinja, ne može da se isključi kao moguć faktor virulencije za neke promene uočene pri infekciji Pasteurela multocida. Produkcija RTX toksina, važnog u patogenezi nekih vrsta fam.Pasteurellaceae, nije utvrđena u slučaju Pasteurela multocida. Jedan od faktora koji može biti od praktičnog značaja kao marker virulencije, je sposobnost Pasteurela multocida da je ne ubijaju komponente seruma. Malo se zna o molekularnoj osnovi bolesti ptica čiji je uzrok Pasteurela multocida, a genetički dokazi o ulozi faktora virulencije nedostaju, čak i za neke koji se trenutno smatraju najznačajnijim (kapsula).

Faktori koji nisu vezani za bakteriju mogu da utiču na pojavu infekcija Pasteurela multocida. Iako se većina vrsta ptica smatra prijemčivim na infekciju Pasteurela multocida jer je izolovana iz više od 100 različitih vrsta ptica, različite vrste ptica pokazuju različitu prijemčivost na infekciju. Među domaćom živinom, ćurke su verovatno najprijemčivije. Barske ptice i plovuše su takođe vrlo osetljive na infekciju, sudeći po masovnim gubicima pri pojavi bolesti kod vodenih ptica. Pilići se smatraju relativno rezistentnim. Ovo je jasno pokazano pri eksperimentalnoj infekciji kada je 17 nedelja starim kokama intratrahealno aplikovana u količini 10⁴CFU, nije došlo do uginuća. Mikroorganizam nije otkriven ni u jetri ni u slezini 48h nakon infekcije, i pored zabeleženih tipičnih promena na plućima kod većine ptica. Nasuprot tome, sve jarebice istog uzrasta su uginule unutar 24h nakon infekcije. Inficiranjem 3 nedelje starih ćurića mortalitet je bio 100% unutar 24h. Fazani su umereno prijemčivi na infekciju, sa prosečno 50% mortaliteta nakon 24h. Od drugih faktora koji utiču na težinu i incidenciju bolesti važni su: faktori sredine, prenaseljenost, klima, prisustvo drugih bolesti, nutritivni stres i starost domaćina. Starost naročito utiče na pojavu infekcije, barem je to slučaj kod pilića kod kojih su ptice mlađe od 16 nedelja relativno rezistentne. U prirodnim uslovima, mortalitet se kreće od nekoliko % do približno 100%, u zavisnosti od gore pomenutih faktora.

Uzročnik kolere je bipolarni štapić Pasteurella multocida, koji zadžava veoma dugo patogenost u spoljašnjoj sredini. Pasterele brzo propadaju pod dejstvom običnih dezinficijenasa, sunčevog svetla, isušivanja i toplote za 10 minuta na 60°C. Dezinficijensi 1% rastvor formalina, fenola, natrijum-hidroksida i 0,1% benzolamonijum-hlorid uništi ih za 5 minuta. U spoljašnjoj sredini prežive kratko, na ispustima do 2 nedelje.

 

Epizootiologija

I pored toga što se kolera živine javlja širom sveta i mnogo godina intenzivno proučava, epizootiologija bolesti ostala je kontroverzna, a mnogi aspekti još nisu shvaćeni u potpunosti. Osnovna saznanja, kao što je način unošenja u jato, i dalje nedostaju. Zahvaljujući genetskim varijacijama serotipova, postupak serotipizacije u mnogim slučajevima ne daje dovoljno detaljnih informacija za determinaciju epizootiologije infekcija. Tradicionalni sistemi serotipizacije koriste se ograničeno u epizootiološkim studijama. Od nedavno, sistemi molekularne tipizacije počeli su da se primenjuju za ptičije sojeve P. multocida različitog porekla. Rezultati dobijeni primenom ovih novijih metoda ukazuju da su divlje ptice potencijalni izvor infekcije za komercijalnu živinu. Prema dokumentovanim podacima sisari imaju sličnu ulogu, međutim kako ovo još nije razjašnjeno, ne bi trebalo isključiti sisare kao potencijalne izvore. Kliconoše su glavni prenosioci kolere.

Pored kokošaka, mogu da obole guske, plovke, ćurke, fazani, golubovi, vrapci, labudovi i divlje ptice. Mortalitet je vrlo varijabilan, može da bude nizak, ali i vrlo visok, u zavisnosti od mnogobrojnih sadelujućih faktora, stres, promena klime, ishrane i sl. U akutnom i perakutnom toku smrtnost je visoka, 80 do 90%. Kod kokošaka mortalitet varira od 0 do 20%, ali su zabeležena i veća uginuća do 45% u prirodnim uslovima.. Mortalitet kod ćuraka se kreće od 10 do 60%. Guske su jako osetljivs i mortalitet kod njih može da bude jako visok. Kod plovki mortalitet može da bude do 50%.

Veoma je važna činjenica da do patogenog delovanja pasterela dolazi kod životinja koje su primarno obolele od neke druge bolesti, kada se govori o pasterelozi kao sekundarnom obrljenju. Međugim, pastereloza može da se pojavi i kao primarno oboljenje. Obično izbije spontano, u farmama živine, jer su uzročnici prisutni u zdravim jedinkama, odnosno ne moraju da budu na njih preneti sa obolelih. Pasažom kroz organizam, na ovaj način obolelih životinja, virulentnost pasterela se povećava, pa bolest može da ima karakter epizootije. Uglavnom nema tendenciju širenja i obično prestaje kada se otklone uslovi koji imaju uticaja na njen razvoj. Dalje širenje infekcije putem kontamišgrane hrane i vode, posledica je egzogene infekcije.

Hronično obolele kokoške su stalna opasnost za širenje i perzistiranje bolesti u većim aglomeracijama, kao što su farme koka nosilja i brojlera. Bolest se širi dirsktnim i indirektnim kontaktom preko hrane, leševa, divljih ptica i  glodara. Insekgi koji sišu krv, argas i dermanizus potencijalni su vektori kolere. Na pojavu pastereloze najčešće ugiču loši uslovi držanja, nepravilna ishrana, infekcije parazitima, transport, nagle promene spoljašnje temperature, što treba uzeti u obzir i kod procene u sudskim slučajevima, kako bi se pravilno ustanovila odgovornost prodavca ili kupca. Razvoj infekdije i tok oboljenja zavisi od odnosa virulencije mikroorganizama i otpornosti životinje. Ako je prouzrokovač jako virulentan, a otpornost organizma slaba, bolest se ispolji u perakugnom i akutnom septikemičnom obliku, sa brzim uginućem u roku od 20 do 48 sati. Ukoliko su odnosi obrnuti, oboljenje može da ima duži tok i ispoljava se u hroničnom obliku, a promene su lokalizovane u pojedinim organima, pa se govori o bolesti podbradnjaka, artritisima i oboljenju srednjeg uva, sa znacima tortikolisa. Oboljenje se javlja sporadično ili enzootski, češće u kasno leto, jesen i zimu.

Oboljenje ljudi izazvano Pasteurela multocida nije neuobičajeno, pa se pastereloza smatra zoonozom. Ovo je potvrđeno kada je primećena pojava bolesti kod radnika na farmama. Iako nema izveštaja o direktnom prenošenju sa živine na ljude ili obratno, ova mogućnost ne može se isključiti. Mikroorganizam je često uzrok infekcije kao posledice ugrizne rane ili ogrebotine  najčešće od strane pasa ili mačaka. Takođe su zabeleženi slučajevi infekcije nakon ugriza svinje. Može da se razvije težak celulit koji može da rezultira osteomijelitom i posledično septikemijom. Pasteurela multocida je uključena i u infekcije respiratornog trakta, kao primaran ili sekundaran infektivan agens. Naročito kod pacijenata sa disfunkcijom jetre, Pasteurela multocida uzrokuje bakterijemiju koja može da se lokalizuje u zglobovima, respiratornom traktu ili da napreduje dovodeći do sepse.

 

Klinička slika

Inkubacija je 1-2 dana. U slučajevima perakutnog toka period skrivenosti je kraći i traje nekoliko sati, koliko i klinički tok. Predilekciono mesto Pasteurela multocida je respiratorni trakt. Nakon infekcije gornjih respiratornih puteva, uzročnik može da se proširi u pluća i umnoži pre nego što dospe u krv. Onog momenta kada dospe u krv, Pasteurela multocida se rapidno umnožava  ili se pak lokalizuje u jetri i slezini gde započinju inicijalne deobe pre masivne bakterijemije. Smrt nastaje kao posledica delovanja endotoksina. Ovakav tok je tipična akutna forma kolere živine.

U zavisnosti od toka i forme infekcije, zapaža se različita klinička slika. U perakutnom i akutnom toku malo je kliničkih znakova, i često je uginuće jedini znak infekcije u jatu. U protrahiranom toku, prisutni su mukozni iscedak iz usta, nosa i ušiju, cijanoza, opšta depresija, razbarušeno perje i dijareja.

U hroničnom toku, znaci u principu zavise od lokalizacije infekcije u krilnim ili nožnim zglobovima, kresti, podbradnjacima i potkožnom tkivu glave, jajovoda i respiratornog trakta. Zabeleženi su i teški oblici nekroze kože kod čuraka.

Hronični tok može da bude izražen u vidu depresije, dispnoje i rino-konjunktivitisa. Otok zglobova nastaje usled formiranja periartikularnih apscesa, koji mogu da fistuliraju i da iz njih izlazi gnojno-sirasta masa. "Bolest podbradnjaka" nastaje, takođe, usled apscediranja. Ponekad se javi tortikolis ili opistotonus zbog encefalomijelitisa.

 

Patomorfološke promene 

Post mortem promene u perakutnom toku najčešće nisu izražene, osim retkog nalaza cijanoze kreste i podbradnjaka, kongestije unutrašnjih organa i diskretnih tačkastih krvavljenja po epikardu.

U akutnoj formi bolesti, post mortem dominiraju promene karakteristične za opštu septikemiju uključujući vaskularne poremećaje kao rezultat generalizovane pasivne hiperemije i kongestije u lešu. U abdominalnom i koronarnom masnom tkivu često su prisutne petehije i ehimoze, a krvarenja se mogu primetiti i u sluznici creva i subserozno u grudnoj i abdominalnoj duplji. Jetra i slezina često su otečene, sa prisutnim višestrukim malim fokalnim poljima koagulacione nekroze ili su pak celi organi zahvaćeni gotovo generalizovanom nekrozom. Pluća su često promenjena, posebno kod ćuraka, sa vrlo karakterističnim lezijama.U akutnom toku, na plućima prvo dominiraju krvarenja, a ubrzo zatim nastaje nekroza i fibrinozna pleuropneumonija kada se zahvaćeni delovi tkiva jasno razlikuju od nezahvaćenih. Čest je jednostrani ili obostrani produktivni pleurit ili pneumonija sa obilnim eksudatom fibrina.

U hroničnom toku pastereloze, široko su rasprostranjeni gnojni procesi, u respiratornom traktu, konjuktivama i okolnom tkivu na glavi. Kod ćuraka i brojlera zapažen je fibrinonekrotični dermatitis uključujući kaudalne delove leđa, trbuh i grudi, kao i kožu, potkožno tkivo i pripadajuću muskulaturu. Mogu da se jave gnojno-fibrinozni artritisi i periartritisi na nogama i krilima, zapaljenje srednjeg uva, salpingitis, kao i kataralni konjunktivitis, rinitis i traheitis. Često se na podbradnjacima petlova razviju promene, usled kojih su jedan ili oba povećani, edemizirani, a kasnije podležu delimičnoj ili potpunoj nekrozi, odnosno suvoj gangreni. Opisane promene su karakteristične, vidljive i razvijaju se tokom 5-6 dana, a ako bolest duže traje, zbog mumifikacije, podbradnjaci mogu da otpadnu. Pored navedenih alteracija u ovom toku prisutna su i veća nekrotična ognjišta u jetri i plućima, meningo-encefalitis, kao i izrazita kaheksija.

 

Dijagnoza

Za postavljanje dijagnoze važni su klinički znaci i patoanatomske promene, ali nisu dovoljni za postavljanje konačne dijagnoze, za koju je neophodna izolacija mikroorganizma.Sigurna dijagnoza postavlja se bakteriološkim ispitivanjem i biološkim ogledom na mišu ili kuniću. Izolacija uzročnika obavlja se iz parenhima organa, jetra, krv iz srca, pluća, ili hroničnih promena, a njegovo umnožavanje obavlja se inokulacijom miševima ili kunićima.Eksperimentalne životinje uginu za 24-48 sati. Kliconoštvo se ustanovljava pomoću briseva. Brisevi se uzimaju iz kloake i farinksa. Nakon prenošenja  briseva u bujon i temeljnog drmanja, 0.2-0.5ml sadržaja se inokuliše mišu intraperitonealno. Ukoliko je prisutna Pasteurela multocida, miš ugine za 24-48 h, i mikroorganizam se izoluje u čistoj kulturi iz srca, krvi, jetre i slezine

Dokazivanje pasterela u perakutnom toku bolesti obavlja se u razmazu jetre ili krvi iz srca, bojenim metilenskim plavim.Kod plućne forme koristi se razmaz pluća.

Za kulturelnu izolaciju pasterela koristi se kostna srž, krv iz srca, jetra, meninge ili lokalne ognjišne promene od leševa hronično obolelih, odnosno bris mukusa sa nozdrva ili iz nosnih prohoda od živih jedinki

Imunofluorescentna mikroskopija se koristi za identifikaciju mikroorganizma u tkivima ili sekretima. U identifikaciji se koriste i biohemijske karakteristike bakterija.

Moguća je i serološka dijagnostika oboljenja metodama aglutinacije, brza sa punom krvi, sa serumom na pločici, koja ima značaja samo u hroničnim slučajevima, ali ne i kod akutne kolere.

 

Diferencijalna dijagnoza 

Bolest može u perakutnom i akugnom obliku da bude zamenjena septikemičnim stanjima druge etiologije. Otok zglobova treba razlikovati od onog uzrokovanog mikoplazmama, stafilokokama i reovirusima. Koleru treba razlučiti od tifusa u akutnoj fazi i korice u hroničnoj.

 

Preventiva i terapija

Terapija se sprovodi hemioterapeuticima, na osnovu antibiograma. U preventivi najveću ulogu imaju imunoprofilaksa i zoohigijenske mere.

Širom sveta, kontrola kolere živine prvenstveno zavisi od vakcinacije. Ekstenzivno držanje i dalje je dominantno u mnogim delovima sveta, pa je u ovim okolnostima kontrola pastereloze gotovo nemoguća, zbog divljih životinja kao rezervoara infekcije. Za dobrobit životinja zabrinjavajuć je i povećan broj neograđenih proizvodnih farmi, što značajno povećava rizik unošenja infekcija u komercijalna jata.

U pokušaju kontrole, razvijene su i testirane mnoge žive i inaktivisane vakcine protiv kolere živine. Većina živih, atenuiranih vakcinalnih sojeva može da povrati patogenost i infektivnost za imunokompromitovane ptice, pa je stoga najveći broj komercijalnih vakcina inaktivisanog tipa. Vakcine sadrže Pasteurela multocida serotip A-1, A-3 i A-4 dobijenih in vitro, u obliku uljne emulzije ili na aluminijum hidroksidu. Proizvodnja inaktivisanih vakcina nije skupa, a pružaju izvestan stepen zaštite i tako smanjuju incidenciju i težinu kliničke slike. Glavni njihov nedostatak je što zahtevaju injekciono aplikovanje i moguća je reakcija tkiva,  takođe, pružaju zaštitu samo protiv homolognih serotipova. Zato se sprovodi razvoj sigurnih živih vakcina jer bi aplikacija mogla biti i drugim putem, a omogućilo bi se stvaranje ukrštenog imuniteta.

 

Literatura: dr Dušan B. Orlić, dr Miloš Kapetanov; BOLESTI ŽIVINEPasteurelosis avium