Virusni artritis

(Arthritis reovirosa)

Virusni artliritis je oboljenje pilića i ćurića koje zahvata sinovijalne membrane tetivnih omotača u predelu pojedinih zglobova. Istovremeno procesom može da bude zahvaćen i miokard.

 

Etiologija

Kao uzročni agensi označavaju se neki sojevi Reovirusa. Avijarni reovirusi relativno su otporni na određene dezinficijense. Npr, jedan soj je preživeo u 2% formaldehidu na 4˚C, drugi je samo delimično inaktivisan 2% fenolom nakon 24h na sobnoj t˚, ali je 100% etanol bio efikasan.

 

Epizootiologija

Bolest se raširila svuda po svetu, a naročito u nekim evropskim zemljama. Najčešće obolevaju pilići izmedju 12-16. nedelje, a ćurići izmedju 5-8. nedelje života. Virusni artritis se može pojaviti kao samostalno oboljenje ili u kombinaciji sa bakterijskiin i mikoplazmatskim artritima. Najveći broj istraživanja reovirusa je u vezi sa artritisom, što ukazuje na veći značaj ovog stanja u odnosu na druge bolesti koje se povezuju sa reovirusima.

Vertikalno prenošenje reovirusa obično je u malom procentu, i većina pilića se inficira kao mladi oralno i povremeno respiratornim putem, od malog broja kongenitalno inficiranih pilića iz istog inkubatora ili iz okruženja. Iako je reovirusno oboljenje prvenstveno oboljenje teškog materijala - brojlera, reovirusni artritis se povremeno javlja i kod lakog materijala - koka nosilja.

Infektivni agensi koji pojačavaju patološke efekte reovirusa u zglobovima pilića su Mycoplasma synoviae, Staphylococcus aureus, virus Gumboro bolesti i virus zarazne anemije pilića, iako u slučaju zarazne anemije pilića sinergizam se ne javlja sa svim sojevima reovirusa.

 

Klinička slika

Inkubacija, prema nekim podacima, može da traje od 9-13 dana.Simptomi bolesti ponekad mogu da protiču inaparentno, ali obično se zapaža šepavost i edem u predelu tibio-metatarzalnih zglobova. Ovo je u nekim slučajevima skopčano i sa prsnućem tetiva m. gastrocnemiusa, što dovodi do deformisanja odgovarajućih zglobova. Ovakve jedinke se otežano kreću i najčešće leže, slabo uzimaju hranu i mršave.

 

Patomorfološke promene.

U početku procesa zapaža se mek otok zglobova, a zahvaćene su sinovijalne membrane i okolno tkivo, uz prisustvo bistre tečnosti unutar kapsule, ili mutne tečnosti ako su prisutne i bakterije ili mikoplazme. Sa daljim razvojem procesa, mogu se zapaziti petehije na sinovijalnim membranama, sa razvojem malih erozija na hrskavici zgloba. Između tetiva se stvaraju adhezije i fibroza tkiva, pa su nemogući fini pokreti, a kada su zahvaćene i tetive fleksora prstiju primetan je otok tog dela. Kod starijih, težih ptica može doći do rupture tetive gastrocnemiusa i povremeno i tetiva fleksora.

Tetivni omotači fleksornih i ekstenzomih mišića u predelu tibio-metatarzalnih zglobova su zadebljali, često deformisani. Na njihovim sinovijalnim membranama uočava se žućkasto-hemoragičan, a ponekad i gnojni eksudat. Kasnije dolazi do sraštavanja tetiva sa tetivnim omotačima. Na zglobnim površinama zahvaćenih zglobova dolazi do istanjenosti i eroziia rskavičnih delova. Erodirana mesta često konfluišu i progrediraju u pravcu kostnih delova, ponekad sa panoznim bujanjem fibrozne kapsule i rskavičnog tkiva. U izvesnim slučajevima zahvaćeni su kondilusi i epikondilusi kosti.

Od histopatoloških promena, zapažaju se zadebljanje tetive, edem, hiperplazija i hipertrofija sinoviocita, končasta proliferacija sinovijalnih membrana i invazija zapaljenskim ćelijama. Kasnije, ovo tkivo oko tetive zamenjuje vezivno tkivo. U hroničnim slučajevima na sinovijalnim membranama dolazi do zadeblianja u vidu čvorića koji se sastoje od veziva i različitih ćelijskih elemenata. Usled toga, neka tkiva su prožeta nabujalim granulacionim tkivom koje srasta sa tetivnim omotačima. Na zgloboim rskavicama, koje su atrofične, uočavaju se defekti i panozna bujanja, što može imati za posledicu stvaranje ostoza u predelu zahvaćenih zglobova. U miokardu se mogu ustanoviti infiltrati heterofila i mononuklearnih ćelija.

Mikroskopske promene u drugim tkivima u vezi sa prirodno ili veštački nastalim reovirusnim artritisom opisane su u jetri, slezini i burzi. Redovn nalaz je perikarditis i miokarditis i ukazuju da ova stanja mogu biti značajna za dijagnozu virusnog artritisa. Zavisno od soja, opisane su i neke druge promene  nevezane sa tenosynovitisom, kao što su abnormalnosti perja.

 

Dijagnoza

 Kada se sumnja na reovirusni artritis, poželjno je dostaviti uzorke hipotarzalne sezamoidne kosti zajedno sa tetivama koje prelaze preko njih, kao i hrskavicu skočnog zgloba i sinovijalne membrane, feces, traheja, jetra, burza i bubrezi. Uzimanje briseva sa zglobova je jednostavnije ali se tako virus ređe izoluje nego iz macerisanog tkiva. Virus se često izoluje iz zglobova sa izraženim promenama, iako u vrlo uznapredovalim procesima degeneracije zgloba izolacija može i da ne uspe. Uzorci se šalju u transportnom medijumu, bez obzira što je virus relativno otporan. U slučaju nužde, uzorci se mogu na kratko skladištiti na 4˚C, ili na duže na minimalno -20˚C.

Za izolovanje reovirusa najbolje je materijal inokulisati pilećim embrionima ili na kulturu tkiva. Materijal se inokuliše embrionima (SPF poželjno) u žumancetnu kesu, nakon 6 dana inkubacije. Virulentni reovirusi ubijaju embrione za 5-6 dana nakon inokulacije, sa krvarenjem i nekrotičnim lezijama na jetri. Nakon inokulacije na kulturu ćelija, nastaje formacija sincicijuma koja prekriva ćelije, a zahvaćene ćelije se odlupe nakon nekoliko dana.  Bojenjem ćelija haematoxylinom i eozinom uočavaju se intranuklearne eozinofilne inkluzije. U slučaju da je virus prisutan u malom titru, mogu biti potrebne 2-3 pasaže. Reovirus se može identifikovati elektronskom mikroskopijom nakon negativnog bojenja ili IF (imunofluorescentnog) bojenja.

Izolacija reovirusa iz zglobova je značajna za dijagnozu, ali iz fecesa ili creva može biti beznačajna obzirom na široku rasprostranjenost virusa u prirodi. Utvrđivanje virusa u fecesu ima ograničen značaj kada se ispituje prenošenje jajima kod koka nosilja.

Postupci za izolaciju i identifikaciju reovirusa zahtevaju vreme, pa se primenjuju i druge brze metode. Direktnim IF bojenjem kriostatski isečenih preparata tetiva može se detektovati virus nakon veštačke infekcije. Primenjuju se i  monoklonska At i metod sa imunoperoksidazom za detekciju virusa u tkivima iz parafina. Svi navedeni metodi dobri su za detekciju virusa u ranoj fazi infekcije, čak možda i pre pojave kliničkih znakova hromosti.

Primenjuju se i  molekularne metode za deteciju i identifikaciju reovirusa u inficiranim tkivima, i to tačkasta blot-hibridizacija, PCR i PCR u kombinaciji sa RFLP. Poslednjom navedenom metodom može se odrediti soj virusa. Ove metode nesumnjivo su brže i osetljivije, ali za njihovu rutinsku primenu na terenskim materijalima neophodno je da se kritički upoređuju sa virusnom izolacijom, koja je možda "zlatni standard" za dijagnozu avijarnih reovirusa. Stoga je neophodna i izolacija virusa za dalji razvoj molekularnih metoda.

Za detekciju antitela na reoviruse koristi se nekoliko testova, kao što su AGID, VN, IIF i ELISA. Primenjivan je i Western blot metod. Serološko profilisanje antitela na reoviruse često se koristi, ali i pored toga što je ono pokazatelj imunološkog statusa ima ograničen dijagnostički značaj obzirom da je sama infekcija široko rasprostranjena. Uzevši u obzir starosnu rezistenciju i poluvreme maternalnih At, u idealnom slučaju puilići treba da imaju nivo neutralizujućih maternalnih At u vreme leženja 1:1600 i više, za zaštitu od oralne infekcije, do tri nedelje starosti. Za testiranje jata nosilja treba ispitivati žumanca jaja, pri čemu je poželjno proveriti korelaciju titra seruma i titra u žumancima. Ako su rezultati ELISA testa jednaki, serume treba ponovo testirati Western blot metodom ili IIF.

 

Diferencijalna dijagnoza.

Nema patognomoničnih promena. Promene su slične kao kod samostalnih infekcija S. aureus i M.synoviae, koje mogu biti prisutne zajedno sa reovirusom. Karakteristične promene pri infekciji reovirusima su difuzno limfocitno zapaljenje dok je kod stafilokokne infekcije karakterističan fokalni gnojni sinovitis.

 

Lečenje i profildksa.

Kod ovog oboljenja terapija se ne sprovpdi. U upotrebi su vakcine koje se koriste sa manje ili više uspeha. U profilaktične svrhe potrebno je pridržavati se striktnih zoohigiienskih i tehnoloških mera uz odgovarajuću dezinfekciju objekata.

Stoga je glavni pristup kontrole reovirusa vakcinacija, živim i inaktivisanim vakcinama.

Pošto su pilići najprijemčiviji na infekciju odmah posle izleganja, vakcine su osmišljene tako da štite piliće u prvim danima života. Ovo se može postići na dva načina: vakcinacijom roditelja - pružaju maternalni pasivan imunitet izleženim pilićima, i ranom vakcinacijom pilića za stvaranje aktivnog imuniteta. Za stvaranje i održavanje visokog nivoa maternalnih At, prvo se primeni živa vakcina u prvim danima, a zatim inaktivisana sa 6 nedelja starosti i ponovo pre pronošenja.

 

Literatura: dr Dušan B. Orlić, dr Miloš Kapetanov; BOLESTI ŽIVINE